Quo vadis, Juve?

Možda da se dogovorimo na početku, sa skudetom je kao sa fakultetom, možeš da mu brojiš dlake ili da mu čupkaš perje iz repa, tek kada ga imaš, nikako drugačije.

Jer, to što će neko reći da titula ne znači ništa, iako je poslednju osvojio još dok je Vojislav Koštunica obnašao vlast, nije baš ni meritorno, ponajmanje pristojno, da ne pominjem da ima ukus kiselog grožđa.

Što se Juventusovog trijumfa tiče, da se poslužim Dikensom, svet je mesto na kome jedino leptiri ne koštaju ništa, ali su istovremeno i slobodni da čine što žele, makar dok ne završe u mreži kakvog zanesenjaka. U Evropi nema slobodne volje poput Serije A, pa je Juve baš kao leptir uhvaćen u zamku prevelikih očekivanja.

Tačnije, način na koji su zamislili cvet na koji bi trebalo da slete je potpuno pogrešan.

Prvi razlog je svakako Kristijano Ronaldo, i ovde ne pričam o igraču samom, već kategoriji Natčoveka kojim se definiše ambicija njegove okoline. Niče je to podveo pod zabludu da postoje činjenice, umesto obrisa njihove interpretacije.

Ne radi se o tome da Kristijano podigao nadu razdragane svetine prošlog leta, na kraju krajeva svi smo "grupi" devojke slavnih i uspešnih, strpljivo čekamo mrvice njihove milosti.

Nije to u pitanju, naime, Juventus nije prekookeanska lađa koju će čak i tako moćni remorker poput Portugalca povući preko okeana. Jer, Liga šampiona to jeste, velika nemirna voda u kojoj neki plivaju bolje od drugih, ali se apsolutno svako može udaviti.

Mislim da sam pisao o tome, zamislite, umesto klempavog pehara, tepsiju bureka, neke osmine su bolje od drugih, ali na kraju krajeva, nikada ne znaš koja će ostati poslednja. To ne zavisi od kvaliteta, mnogo naizgled nevažnih detalja, nepredvidivih okolnosti, čak i slučajnosti, odluči ko će poslednji omastiti prste.

Garancije, ne postoje, Juventus je pao na omiljeni kockarski rezon, broj ponavljanja neželjenog ishoda uvećava šanse da se desi suprotno. To što se Ronaldo zakitio peharima u Realu nije Juventusovu osminu bureka učinilo debljom, prosto, taj lek koji smo videli protiv Atletika pretvori se u nešto na šta postaješ imun kada se sledeći put razboliš.

Druga stvar je odsustvo sposobnosti da patiš, ono što Italijani, ne bez razloga nazivaju vittoria sofferta.

Takva pobeda te čeliči, Alegri je u početku insistirao da su onih 1:0 gde protivniku ostaje glup izraz lica i osećaj da bi nešto trebalo da mu pripadne, najvažnije za mentalitet tima. Problem je što se on ne pita kada je rival u pitanju, ostali prelako odustaju. Nije fer kriviti Juventus za to što ima 20 bodova više, pre nekoliko godina sam napisao, Roma i Napoli nikada neće biti konkurenti Juventusu niti će ga učiniti boljim. Videli ste ove sezone kada je Anćeloti "normalizovao" Napoli, da je prošla sezona pod Sarijem u stvari bila iskakanje iz šablona, a ne korak ka ultimativnom cilju kako veruju podno Vezuva.

Dok Inter i Milan budu čamili u okovima FFP i bez mape snalaženja u korporativnom fudbalu, gde igra više nije predmet naklonosti bogatih, već odeljenje isplative zabave, isti film će se odmotavati svake godine.

Podseća na reprizu reprizine reprize "Boljeg života" u kojoj Giga Moravac nije ni kulturniji, ni manje nadrkan, niti Boba prestaje da bude vetropir, niti Lidija Vukićević stari (dobro, ona ne stari ni u jednoj varijanti, uvek je ista).

Sad bez zajebancije, monopol na uspeh te tera u zamku podrazumevanja stvari. Jasno je, da kada one ne idu u tom pravcu, postaješ dezorjentisan, kao kampanjski student kada mu postave potpitanje. Na sve to, igra je poput ptice rugalice, tera te da imitiraš druge, one koji su te pobedili, to jest pevaju bolje.

Zbog toga je Pirlo sasvim u pravo kada poredeći svoj Juventus navodi očito kao neprijatnu istinu koju svi guraju pod tepih.

Na sreću kluba, on nikada nije bio pravljen kao italijanski auto, da izgled uvek bude stariji brat kvaliteta. Juve je pobeđivao zahvaljujući plućima i motoru koji se ne ugasi u prašnjavoj vukojebini, za razliku od ove godine kada izgledaju lepo i nepouzdano.

Jer, možda sam prestrog, ali vezni red Ajaksa je već zaboravio više nego što su fudbaleri Juventusa ikada znali. To je osnovna razlika između umetnika i rumenog harmonikaša sa zlatnim lančićem oko ruke, takozvanom "kemišarom". Ovaj drugi može da bude poznatiji, da više zarađuje, ali nije bolji.

I kada umesto na polje tuče, bitke, duge lopte i kvarenja dioptrije prosečnog fudbalskog navijača, stvari prenesemo na umešnost, pa tu Juve nije imao šansu. Murinjo je upravo to objasnio kao lajt-motiv svoje pobede na Ajaksom u finalu LE pre par godina, uvesti ih u situaciju u kojoj umesto da kontrolišu loptu, oni je prate pogledom kroz vazduh. I sa te strane, samo oni sa jeftinijim ulaznicama mogu da osude Alegrija što nije probao da od početka igra fudbal, to Ajaks radi bolje.

Tu se vraćamo prvom principu Juventusovog univerzuma, nečem što je nalik na drugi zakon Njutnove mehanike. Da bi pobeđivao bolje od sebe, a takva je recimo Barselona, pa i Siti, bez obzira na onu smejuriju u revanšu protiv Totenhema, potrebno je da se Juve vrati osnovama. To su vizuelno Kjelinijeva krvava čalma, mesari koji čuvaju svog kvoterbeka i neka martinela za Ronalda, jer on je jedini luksuz na svetu koji se isplati, pre ili kasnije. Tek kada uvede Njutnovu masu, odnosno fizičku silu, Juve će biti na utabanoj stazi, ovako ide pogrešnim putem.

Ovo neodoljivo podseća na Svetog Petra, što mi je i dalo ideju za naslov i njegov beg od sebe, odnosno ono kad je naleteo na Isusa i posle pitanja "Gde ideš gospodaru", shvatio da je povratak sudbini, odnosno sopstvenom idealu žrtve, jedini način da pobediš.

I to sa Ronaldom nema ništa...