Rimska posla - Koliko je važno?

Kada se posle ne baš prijatnog razgovora sa trojicom predstavnika južne tribine "Olimpika"  Frančesko Toti okrenuo Fabiju Kapelu i rekao "Ako budemo igrali, ovi će nas pobiti", Italija je bila zgrožena, ali i licemerna u isti mah.

Posvećeni će se prisetiti tog derbija iz ranog proleća 2004. godine, kada su svi shvatili kome pripada rimski derbi.

I dok su fudbaleri, među njima i Siniša Mihajlović, tada kapiten nebo-plavih "Orlova" stajali pognute glave, simbolički je označena primopredaja vlasti, kraljevstvo "Derbija dela Kapitale" živi, samo je predato na upravljanje tribinama.

Meč na kraju nije odigran, presudio je poziv Adrijana Galijanija sudiji Robertu Rosetiju, njegova se kao predsednika lige ne poriče, meč nije završen, iako je policija insistirala da se igra.

Jer, jasno je, oni su želeli da izbegnu rat na ulicama grada spomenika koji je usledio tokom večeri. Da vas ne zamaram brojem povređenih i uhapšenih, ličilo je na divlju žurku novih vladara.

Bezimeni koji jedni druge na parolama šalju u Aušvic i zlokobne peći za ljudsko meso, valjda su prvi put u istoriji bili ujedinjeni, u pokliču "Ubice" upućenom policiji, nakon što je lansirana lažna vest da je u neredima pre meča vozilo snaga bezbednosti pregazilo klinca, navijača Rome koji je navodno umro u bolnici.

Iz te glasine, odmah je oformljen martirski duh budala sa obe strane, mada se pričalo da je sve unapred dogovoreno i da je jedini cilj bio nešto poput državnog navijačkog udara.

Ne sporim da rimski derbi nosi strast miliona, makar se istorija ta dva kluba sastoji od kombinacije teorija o severnjačkoj zaveri i sporadične klase kada se zaista učini da svi fudbalski putevi vode u Rim.

Ova epizoda prekinutog derbija mi je pala na pamet upravo zbog onog glupavog poređenja beogradskog pandana sa ozbiljnim fudbalskim utakmicama na svetu.

Jer, ovaj rimski je kao i junaci Moravijinih "Rimskih priča", nesavršen, gotovo anti-heroj, lokalna priča, koloritan, razbarušen, bez želje da pogleda stvarnost.

Baš kao i ovaj između dva kluba za koje navija Srbija (prihvatam prezir kojim zasipate nas, ubogu manjinu što zakera da uludo jedete narodne novce), dovoljan je sam sebi.

Svet se neće okupiti danas da se opredeli oko toga da li je ovo godina "Orla" ili "Vučice", ali će kao oni kibiceri automobilskog sudara stajati sa strane da nešto ne propusti. E ta, neodoljiva potreba čoveka da vidi nešto što je tuđa stvar, makar se radilo o lošem, je rimski derbi.

Moguća je i suprotna situacija kao ona svetina što ničim izazvana dreždi oko crvenih tepiha kako bi uhvatila mrvu zlatne prašine slavnih, mada je "Derbi dela Kapitale", kroz istoriju više pitanje ko će biti prva pratilja nego mis Italije, ako me razumete.

Uostalom ako parafraziramo papsko "Urbi et Orbi", rimski derbi je ovo prvo, obraćanje gradu, nikako svetu...

Ali, ko može da odvrati pogled od nesvakidašnjeg, kibicujte danas malo, obično vredi (15:00)