Sari kao Džimi Barka - Hamlet u kratkim helankama, Mocart sa novom partiturom?

Kada sam prošle godine Sarija predstavio kao bucka u prodavnici slatkiša kakav je Juventus, poslednja rečenica je bila da mora da pazi da ne pokvari stomak. Jer, previše je svega u izlozima, previše svetlucavih, slatkih stvari koje će odvratiti pažnju od suštine.

Kada onaj doktor Filgud (zbilja, šta je sa tim likom) govori o četiri bele smrti, one bi se prevedeno u Juventusove pojmove mogle okarakterisati kao navučenost na uspeh, netoleranciju na štrčanje u korporativnom sistemu, odavanje utiska da ne kontrolišeš situaciju i najgore od svega, pomirljivost prema onome šta nije krenulo po planu.

Ovo poslednje je presuda za Mauricija Sarija.

Njegov najveći greh je opravdavanje.

Kada pred totemom velikog kluba, zapravo najvećeg posla koji možete da dobijete u Italiji, neuspeh prikažete kao dobru nameru koja je pošla loše, možete sa priličnom sigurnošću da pretpostavite da je sledeća scena bkako vezani za isti taj totem čekate trenutak kada će vas skalpirati.

Sari, jasno je, godinu dana posle nije dorastao poslu, ne trenerski, godinu dana nije dovoljno da se donose takve ocene. To rade glupi i nestrpljivi, već karakterom. Lik koji čitave sezone nije promenio plavu majicu za znojavim krugovima i prevrće fejk cigaretu među usnama, ne uliva poverenje nikome. Jasno, ne mislim da bi Bred Pit trebalo da trenira Juve, ali što reče neka moja prijateljica kada se pregovaralo oko njegovog dolaska iz Čelsija, to je tip koji će dovesti staru vespu pred stadion i izazvati potcenjivačke poglede.

U Napulju i Firenci, navijači će reći da je "jedan od nas", Juventus je nešto drugo, nikako da se otmem utisku da je Sari delovao kao Tvenov prosjak na dvoru.

Da se razumemo, ovo nije kritika, niti je Sari kriv za to što se desilo, interesantno je da je čovek poput Nedveda koji verovatno najbolje zna da frizura i fensi stav na terenu ne čine igrača pao u najprostiju zamku, da utisak pretpostavi rezultatu. Da neko ko je odrao dupe na svakom pedlju terena, bilo da su reflektori protiv Reala, ili sivo nedeljno popodne u Pjaćenci, nametne imperativ lepog pobeđivanja, to sa ove distance i dalje deluje kao neukusna šala.

Jer, Sari je, nije tajna, doveden da odradi plastičnu operaciju i Juventus učini primamljivim za prosečnog konzumenta, da privuče ljude koji uživaju u pregledu kompilacija na "You tube". Samo, to je kao da tigra pretvorite u vegana, prosto uvek su takvi eksperimenti, od kraja osamdesetih do onih tužnih godina pod Del Nerijem i Ranijerijem završavali u suzama.

Nekako mi na ume pade Jirgen Reber, Partizanov opit u kontrolisanim uslovima koji nije mogao da shvati šta ima loše u bodu sa strane. Nisu mogli da mu objasne da se ta dva izgubljena boda pišu Zvezdi.

Ovo je slična situacija, Sari je doveden da pobeđuje i da osvoji zlatnu medalju u umetničkom klizanju oslanjajući se na utisak. On nije razumeo kritike na račun tima koji ispusti pobedu protiv Milana.

Što rekoše španski mediji tamo u drugoj polovini devedesetih kada je Ramon Sanc otpustio Kapela nakon titule, ispunio je 50% obećanja, da će Real biti dosadan i pobeđivati. U početku je izgledalo da je Don Fabio slagao, bili su dosadni, samo nisu pobeđivali. Na kraju je sve bilo na mestu, dosadni Real je osvojio titulu, ali ni 100% nije dovoljno, zviždali su mu na Sibelesu i popio je otkaz.

Sa Sarijem je ostalo na 50%, Juventus je pobeđivao, ali bilo je mučno za gledanje. Problem je u očekivanjima, ali i mantri da svako može da trijumfuje sa Juventusom.

Ma koliko želeo da to potvrdim, empirijski ne mogu, Rade iz kladionice iz Begaljice ili Limeni iz Ratkova bi možda uzeli titulu sa "Bjankonerima", ali nikada neće dobiti priliku da to učine.

Sarija je preporučio rad i rezultat, ma šta vi o tome mislili, ali prevideo je, pisao sam baš to kada je stigao iz Čelsija, da nema vremena da se gradi i pobeđuje.

Da se ne lažemo, i da je Juventus pobedio onu decu iz Liona, Pep bi ih verovatno izranavljene i bez igre vratio na fabrička podešavanja. Sari možda ne bi dobio otkaz, ali milion puta smo konstatovali, Anjelijevi su preživeli Musolinija i sve one komunističko-demohrišćanske ljuljaške, Crvene brigade i ostale svinjarije italijanskog sistema jer su videli dalje od drugih.

Poenta u smeni Sarija nije rezultat, ovaj Juventus nije dovoljno dobar ni sa Alegrijem da ozbiljno konkuriše za Ligu šampiona, već rizik da se kupuju kamenčići za njegov mozaik i ostane na ovom nivou, onog jednookog kiklopa u zemlji slepih.

Prva reakcija Anjelija je bila da će Juventus dovesti igrače dostojne Juventusa. Da vam prevedem, novi trener dobija najmodernije naoružanje. Sada je lično, Andrea Anjeli želi deset za redom, njegov otac Umberto, slabiji Đanijev brat je služio kao predsednik, ali nikada nije prišao zvezdici iz jednog pokušaja.

Sa druge strane, predsednik Juventusa je u prokletstvu Anjelijevih treći u nizu, Džon Elkan je po majčinoj liniji nasledio carstvo, njegov rođeni brat Lapo je samo plejboj sa impresivnim porodičnim stablom. Ovo je stvar prestiža i porodičnog merenja dužine, bilo ono na šta ste prvo pomislili, bilo trajanja u uspehu.

Interesantno je da će se Nedved i Paratići izvući, ne kažu ljudi bez razloga, "kad je vruće ponesi kišobran, zimi kako hoćeš". Oni će Sarija iskoristiti da ne izgore na usijanom suncu neuspeha, mada je jasno da je smena Alegrija bila glupa avantura.

Pisao sam danima, Anjeli će odlučiti sam, u takvim imperijama, činovnik dobije jednu šansu da se pita, Nedved je suviše veliki da bi mu poručili da spakuje stvari u kartonsku kutiju i da će ga obezbeđenje ispratiti do vrata, za Paratićija nisam siguran.

Kako li se slatko smeje Marota koji je u podmlađivanju kadrova ispraćen uz sat i sliku kao Dimitrije Pantić. Jer, Juve je poput lošeg garažnog benda, ili Džimija Barke u filmu "Kad budem mrtav i beo", nastupio na pozornici kojoj nije dorastao prošlog leta, ne bez Marote i jasnog plana.

Ima ona Grunfova divna rečenica u Alan Fordu, odnosi se i na upravu i na Sarija, "Tko živi u nadi umire izviždan", i stvarno je tako, on je u većem delu sezone delovao kao da nije znao šta ga je snašlo, Hamlet u prekratkim helankama. Jer, nije reč o fudbalu, već utisku razmažene publike.

Dobro, Borise, reći ćete sada, šta može da se desi?

Pa sve, osim da Juve ne bude prvak. A to što će Andrea Pirlo sastaviti taj lego skudeto, bitno je za dalju, ne bližu budućnost.

Juventus je, čini se, našao snage da izgura Pirla. To je lik koji je na terenu video pet sekundi pre svih nas, u trenerskom poslu to je utakmica koju odgledaš pre nego što se odigra. Dok nije postao dinosaurus, Murinjo je za to bio sposoban.

I gledajući sa stanovišta nekoga ko voli sebe da vidi u ulozi proroka iz Delfija (priznajem, kriv sam), svakako da je Mocart bolje rešenje nego nekakvi Inzagiji ili Souse, koji bi samo bili Oho lepak za raskupusanu svesku punu uputstava za pobeđivanje.

Andrea Pirlo je sposoban ne da spaja dronjave stranice, već da ispiše novi priručnik.

Dobro su izabrali...