Urugvaj - Od smeća do fijeste, kako su zli Pekmeni postali svačiji tim

Urugvaj nema pravo da bude velika fudbalska nacija.

Ta rečenica Eduarda Galeana u stvari slika veličinu državice, koja svoje postojanje duguje Englezima, ali rani osećaj inferiornosti činjenici da su bili ping-pong loptica u političkom i svakom drugom nadgornjavanju Brazila i Argentine.

Stalna anarhija i držanje pod ključem, u podrumu ekonomskog i svakog drugog napretka bila je zvanična politika okolnih džinova. Sam sužanj je doduše doprineo memli koja je obavijala patuljka zarobljenog u regionu Rio de la Plata u kome diše vazduh koji Argentina smatra svojim.

Naime, podela na Blankose i Koloradose osakatila je urugvajsko društvo, prvi kao crkveni krstaši, želeli su jednu vrstu misionarske džamahirije, drugi, liberali sekularnu državu i modernizaciju, što je podrazumevalo tešnje veze sa Evropom.

I tu je fudbal bio ideja oko koje se okupila skupina hrabrih i ponosnih, zbog toga danas, za razliku od svih ostalih zemalja nasilja Latinske Amerike, igra, ili gara charrua o kojoj sam pisao, predstavlja treći stub društva, pored ljudskih sloboda i ekonomije.

Nije slučajno što su Urugvajci zatvorili škole dok igraju fudbal, obrazovanje je deo nacionalnog identiteta, sport nasleđe, to su časovi pred televizorom, niko vam tamo neće reći da gubi nastavu.

Uostalom, njihov učitelj Oskar Tabarez će na jednom od javnih časova patriotizma (da to je patriotizam, umesto urlanja imena ratnih zločinaca i sramotnih parola) iskoristiti priliku da podseti vladu na brojeve. Kod drugih timova, oni znače premije, u Urugvaju u pitanju su procenti izdvajanja za obrazovanje.

Čitali ste verovatno Forlanove priče oko vatre, da ih tako nazovemo, o Tabarezovim časovima života u nacionalnom fudbalskom kampu. Sastoje se od politike, istorije, geografije, kako za Suareza, tako i za nekog 15-godišnjeg klinca sa ulica Montevidea. Jer, pisao sam juče, ljudsko pravo u viziji Maestra je pravo fudbalera da bude čovek. I tu nema baš mnogo matematike, ispravno je sračunao da njegovi igrači znaju za toliko da izbroje novac u džepovima. Ostalo će ih on podučiti...

Od Nasazija zvanog "El Terible" sina italijanskih imigranata sa kojom kapi baskijske krvi u sebi, Urugvaj je plašio veće države, njihov fudbal, predvođen pomenutim "Velikim maršalom" inače kopačem mermera, bio je superioran pre rata, upravo zbog činjenice da je, od početka prošlog veka kada su Koloradosi konačno porazili nazadnjake, fudbal otišao korak napred. Razlog je mešanje evropske i latinoameričke krvi. Fudbal je definisao naciju, pretežno ruralna država ovisna o govedini i vuni je isisala najbolje iz pristiglih imigranata i uskoro počela da pobeđuje timove Engleza stacioniranih u palatama Montevidea.

Uz to, niže klase su brže prihvatile fudbal od moćnijih suseda, lakše se adaptirale, izgradile stil, manje lutale između dominirajuće engleske timske kulture i talenta pojedinca.

Verovatno ni u jednoj državi sveta, melting pot, onaj fudbalski nije radio tako dobro, mnogo pre Brazilaca, Urugvaj je našao sopstveni put. Garra charrua je pobeda kada na leđima osećate hladnoću zida, Urugvajci su termin preuzeli iz indijanske mitologije, najbolji primer je "Marakanaco" iz 1950.

Jer, taj tim je popodneva provodio u kafanama sa navijačima, kapiten Varela je jednom ispričao da su retko bili trezni. Samo, garra charrua ti omogućava da ostaviš 200 000 ljudi na "Marakani" sa prilično glupim izrazom lica, nema ničeg herojskog u tom porazu Brazila, imali su pet puta bolji tim i počeli da slave zaboravljajući ko je sa druge strane.

Svaki put kada potcenite Urugvaj, desi vam se što i španskim osvajačima koji su natopili tamošnju zemlju krvlju u pokušaju da savladaju fanatična urođenička plemena.

Urugvaj ne deli vreme na pre ili posle Hrista, već pre i posle prve pobede nad Argentinom, 1912. Od tada, oni će ostati noćna mora za suseda, južnoamerički šampionati su svedok te uvrnute istorije u kojoj David iznova kamenom pravi čvoruge na Golijatovoj glavi, svaki put na isti način. Čak i u onim tamnim danima urugvajskog fudbala 30 godina mraka posle druge svetske titule i gubitka fudbalskog identiteta, nemoći izraženoj u timovima grubijana nad kojima su se svi zgražavali, Argentina nikada nije dobila u Montevideu.

Od početka ove decenije, upravo Tabarezovom metodom povratka fudbalu predaka, inspirisanom rečenicom Če Gevare koja stiji na zidu njegove kuće da "moraš da očvrsneš bez gubljenja nežnosti", odnosno kombinacijom umeća i mentalne i fizičke snage, Urugvaj je tim sa kojim morate da računate.

I dok, ophrvan bolestima nervnih završetaka, Žilan Barovim sindromom, sa štapom poput Gandalfa, Tabarez isijava mudrost, Urugvaj bi, kad ode, mogao da vreme ipak podeli pre i posle El Maestra. Na Mundijalu 1986. zbog grubosti i bezobrazluka, nazivali su ih "smećem" svetskog fudbala, Aleks Ferguson je doduše birao pažljivije reči, ali je ostao zgađen prljavštinom tima, bili su poput družine zlih Pakmena.

Sve to Tabarez je izbrisao čarolijom, učinio ih timom koji jednostavno morate da poštujete. Ako vam se učinilo da je plakao 2014. jeste, od bolova, zbog kičme, sada je hronična bolest donela olakšanje posle operacije, nekada je bolje, nekada lošije, ali još uvek drži čas.

Ili što reče Galeano, dok crkva tvrdi da je telog greh, nauka ga smatra mašinom, a reklamne agencije poslom, samo telo za sebe tvrdi da je fijesta.

Valjda nema bolje definicije Urugvaja, slavlje malih i ponosnih, spremnih na svaku žrtvu, makar bolelo najstrašnije i njih i onoga ko ih je priterao uza zid.

Imajte to u vidu u petak popodne, ako se dvoumite za koga ćete navijati.