Holandija i Nemačka – terapeutsko dejstvo fudbala

U jeku Hladnog rata koji se bližio svom vrhuncu, 1974. godina bila je sudbonosna za mnoge države. Revolucija karanfila u Portugalu, afera Votergejt u Sjedinjenim Američkim Državama i Ustav SFR Jugoslavije značajno su odredili sudbinu spomenutih država.

U toj za mnoge presudnoj godini najvažniji sportski događaj bilo je finale Svetskog prvenstva u fudbalu između Zapadne Nemačke i Holandije.

Mada je u tom trenutku prošlo tri decenije od završetka Drugog svetsko rata, a društva se na neki način emancipovala od grehova iz prošlosti, mnoge rane još nisu bile zaceljene. Naročito je to bilo prisutno kod Holanđana, koji su prilično propatili pod nemačkom okupacijom.

Kao vojno neutralna država Holandija ni slutila nije da će biti žrtva nacističkog progona. Nenajavljena invazija s proleća 1940. godine i stravično bombarodvanje Roterdama za posledicu su imali ubistva nedužnih civila, najčešćih meta nemačkih napada.

Čak 70% jevrejskog stanovništva Holandije nije dočekalo kraj Drugog svetskog rata, a mnoge porodice bile su zavijene u crno u najvećim godinama stradanja za ovaj narod.

Sudbina je htela da se baš te 1974. godine na Olimpijskom stadionu u Minhenu reprezentacije dveju država bore za titulu svetskog šampiona. Te godine Fejenord je prekinuo dominaciju Ajaksa u holandskom prvenstvu, a brojnost reprezentativaca iz redova roterdamskog velikana slutila je na već spremnu osvetu za nacističko bombardovanje ovog lučkog grada.

Početak je bio iz snova kada je mladi vezni fudbaler Ajaksa Johan Neskes već u drugom minutu pogodio sa penala, ali je već sredinom prvog dela igre čuveni Paul Brajtner iz kaznenog udarca poravnao na 1:1.

Do potpunog preoketa Nemci su stigli dva minuta pre odlaska na poluvreme kada je legendarni Gerd Miler postigao gol na samo njemu svojstven način u šesnaestercu rivala.

Istorijska prilika Holanđana da se osvete za višedecenijsku bol propala je pred krcatim stadionom u najvećem gradu Bavarske. Osveta nije došla hladna, kako to često ume da bude slučaj, ali je mržnja ostala da lebdi i nakon poslednjeg zvižduka sudije Džeka Tejlora.

„Nije me bilo briga za rezultat. Predsnost od jednog gola bila je sasvim dovoljna dok god smo mogli da ih ponizimo. Mrzim ih! Ubili su mi porodicu! Oca, brata i još nekoliko članova. Svaki put kada bih igrao protiv Nemačke bio bih pun gneva“, rekao je posle utakmice Viljem van Hanegen, jedini od holandskih fudbalera koji je odbio da prisustvuje svečanom banketu po završetku velikog finala u Minhenu.

Jedan od tehnički nadarenijih fudbalera u timu Rinusa Mihelsa bio je devetomesečna beba kada su Nemci u septembru 1944. godine bombardovali njegov rodni Breskens, grad najstarijeg svetionika u Holandiji.

I dok je gnev na svakom koraku izbijao iz Van Hanegenovih usta, junak nemačkog tima Miler trudio se da se drži isključivo sporta, što je bilo načelo većine članova nemačkog tima.

„Mislim da je prava šteta što oni fudbal doživljavaju kao izliv mržnje za stradanja u Drugom svetskom ratu“, rekao je pre pola veka golgeter Bajerna iz Minhena.

I baš kao što se Hladi rat protegao do početka devedesetih, tako je osveta Holandije došla na red na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj 1988. godine pošto su „Lale“ u polufinalu slavile u Hamburgu sa 2:1.

Sudbina je htela da Mihels ponovo bude na klupi Holandije, čija je sjajna generacija fudbalera (Gulit, Kuman, Rajkard, Van Basten) uspela da baci na kolena Nemce i učini ono što nije uspelo Krojfovom timu.

Mnogo toga zaličilo je na Minhen ’74. Na meču su viđena dva penala (po jedan na obe strane), poraženi tim je poveo, a odlučujući gol dao je najbolji golgeter pobedničkog tima. Pre pola veka to je bio Miler, a leta ’88 ta čast pripala je Van Bastenu.

Ovaj duel ostaće upamćen po neprimerenoj reakciji Ronalda Kumana i zapaljivim rečima holandskog golmana Hansa van Brekelena.

„Živeo sam za ovaj trenutak 14 godina. Pre meča sam se setio svojih osećanja kada sam kao tinejdžer gledao televizijski prenos finala iz 1974. godine. To mi je podstaklo dodatni bes. Srećan sam što ovaj uspeh mogu da poklonim starijoj generaciji, onima koji su preživeli rat“, rekao je u osvit pada Berlinskog zida tadašnji čuvar mreže PSV Ajndhovena.

Dve godine kasnije Holanđani su imali priliku da evropsku krunu objedine sa svetskom titulom, ali su Nemci ponovo bili kobni po ljutog rivala. Protivnici su se sastali u osmini finala Mundijala u Italiji na stadionu „San Siro“ u Milanu gde su se Van Basten, Gulit i Rajkard osećali kao kod kuće.

Potonji svetski šampioni su slavili 2:1 golovima Jirgena Klinsmana i Andreasa Bremea, a meč je obeležio incident Rajkarda i Rudija Felera kada je holandski fudbaler pljunuo nemačkog napadača, kasnije se izvinjavajući da je neprimeren gest učinio zbog razvoda uoči Mundijala.

Čitajući živopisnu povest međusobnih duela ljutih rivala, zdravorazumski je pomisliti da je selidba u nemački fudbal za Holanđane zabranjena tema, ali stvarnost je demantovala ovu sasvim logičnu pretpostavku.

Gledano kroz istoriju, Holanđani su među pet najbrojnijih stranaca u Bundesligi, nakon Brazilaca, Danaca, Austrijanaca i Hrvata što navodi na zaključak da su ratne traume kao gumicom izbrisane nakon pada Berlinskog zida.

I dok se do početka devedestih tek sporadično dešavao poneki prelazak iz holandskog u nemački fudbal, poslednja decenija prošlog veka nagovestila je tendenciju koja će postati praksa u novom milenijumu.

Predvodnik „novog talasa“ bio je golgeter Erik Mejer koji je u drugoj polovini devedesetih sa Ulfom Kirstenom činio strašan napadački tandem u redovima Bajera iz Leverkuzena. Tokom sezone 1996/97 čak trojica Holanđana igrala su za Šalke u vreme kada je Niko-Jan Hogma žario i palio u defanzivi Hamburgera.

Ulazak u 21. vek označio je pravu „holandizaciju“ Bundeslige, a u tom kontekstu jako je značajan primer Roja Makaja. Izvanredni napadač je na leto 2003. godine prešao u Bajern Minhen posle četiri izvanredne sezone u Deportivu iz La Korunje.

Bajern je toga leta izdvojio rekordnu sumu za Makaja, a ovaj fudbaler je u godinama koje su usledile oborio niz rekorda za najveći nemački klub (najpoznatniji je po najbržem golu u Ligi šampiona pošto je te 2007. godine pogodio nakon samo 10.12 sekundi mrežu Real Madrida).

Potpunu afirmaciju u nemačkom fudbalu ostvario je Rafael van der Vart igrajući za Hamburger u dva mandata, a njegovim stopama u mundijalskoj 2006. godini krenuo je njegov bivši saigrač iz Ajaksa Najdžel de Jong.

Iste godine iz Barselone je u Bajern prešao Mark van Bomel, koji je ostao upamćen kao prvi ne-nemački kapiten kluba, a pravi bum usledio je pre deceniju i po kada je na „Alijanc arenu“ stigao Arjen Roben.

Uspešan put u Nemačkoj imali su Klas Jan Huntelar (Šalke), Vaut Verhost (Volfsburg), Džeremi Frimpong (Bajer Leverkuzen), a najsvežiji je primer Ćavija Simonsa koji već drugu sezonu sa uspehom igra za Red Bul Lajpcig.

Sve navedeno daće sjajnu uvertiru za predstojeći meč 2. kola Lige nacije na „Johan Krojf areni“ u Amsterdamu gde će Holandija i Nemačka odigrati prvi zvaničan duel nakon pola decenije. Obe selekcije su ubedljivo slavile za vikend u prvom kolu, a poslednji međusobni dueli u Amsterdamu garantuju golove, pa verujemo da će tako biti i ovoga puta.