Jednom k'o nijednom (20)

Autor: Ivan Cvetković
petak 09.12.2022.
09:00
Izvor: Sportske.net

"Einmal ist Keinmal", rekao bi Tomaš u "Nepodnošljivoj lakoći postojanja" jer - ne nameravam da se zaustavim na Kataru...

Povezane vesti

Tek drugi slobodan dan na Svetskom prvenstvu u Kataru odlučio sam iskoristiti za lenčarenje u svom punom smislu. Od sopstvenog kreveta nisam mnogo odmakao sve do kasnih poslepodnevnih sati, a za to vreme kroz moju glavu prošlo je nebrojeno mnogo misli.

Počevši od toga kako sam ja uopšte i stigao do mogućnosti da pogledam 18 utakmica Mundijala za punih 20 dana u Dohi.

A nije baš trebalo da bude tako.

U osnovnoj školi bio sam prosečno odličan đak, afiniteti prema istoriji bili su tu, ali nisam se isticao ni u čemu što bi me moglo odvojiti od drugih vršnjaka. Špricer među alkoholima - dovoljno da osveži, nedovoljno da "zapali". Kada bih krenuo da pišem o srednjoj školi, čini mi se da bi moje roditelje počeli da obuzimaju žmarci i to s razlogom. Dva puta dobar, dva puta jedva vrlo dobar i, na moje posebno čuđenje, nijedna poseta obrazovnoj ustanovi u avgustu.

Ono što bi trebalo da budu prvi počeci moje novinarske karijere dogodilo se u trećoj godini kada mi je profesorka srpskog jezika, kasnije i razredna u četvrtoj godini, Ivana Pavlović poverila zadatak da ispunim sportski deo gimnazijskog lista koji je tek počinjao sa radom. Nije mi to predstavljalo naročiti problem, prva tema mi je bila neverovatna životna priča Eduarda Streljcova, fudbalera Torpeda iz Moskve i reprezentativca Sovjetskog saveza 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Najinspirativnija priča za koju sam ikada čuo pisala se sama, a ukoliko se odlučite i istražite shvatićete i sami o čemu govorim. "Ruski Džejms Din" zbog odbijanja da napusti Torpedo i pridruži se Dinamu ili CSKA dobija lažnu osudu za silovanje i provodi sedam godina u gulagu, nakon čega se i pored borbe sa teškom bolešću vraća u Torpedo i u inat državnom establišmentu osvaja toliko željenu titulu prvaka SSSR-a koja nije bila namenjena malenom klubu iz Moskve.

Inat izgleda da i nije baš ekskluzivno srpska osobina.

Pred ne naročito perspektivnim gimnazijalcem dve su velike dileme postojale pred obavezni odlazak na faktultet - istorija ili novinarstvo. Priznajem, presudile su četiri velike knjižurine od udžbenika iz istorije koje su me suptilno prebacile na studije novinarstva u rodnom gradu. Bio je to, verovatno, najbolji mogući izbor koji sam ikada izabrao u dosadašnjem toku života jer mi je to proširilo vidike i pomoglo da shvatim da svoje uglavnom beskorisno znanje ipak mogu da sistematizujem i kanališem u nešto svrsishodno i neretko isplativo.

Sedam i po godina trajala je borba sa samim sobom da, uporedo sa poslom, završim i osnovne studije koje sam započeo. Znao sam da ću u tome uspeti u nekom trenutku, ali trebalo je naterati sebe da pametno i disciplinovano koristim slobodne trenutke kako bih okončao agoniju i, naposletku, uštedeo sebi novac od obnove godina. Kada sam u tome uspeo, nisam osetio preveliku sreću i zadovoljstvo, već isključivo jedno veliko olakšanje. Tek kasnije je nadošla i žal za najlepše provedenim vremenom koje više ne mogu da vratim i to je jedna prelepa stvar jer sada mogu na miru stvarati neko još lepše vreme.

Sve svoje životne dileme sam poveo sa sobom u Dohu, čisto da mi ne bude dosadno baš u ovakvim trenucima kada nema fudbala. Kuda za Novu godinu, kako platiti račune, šta kupiti za domaćinstvo, sve su to stvari koje muče prosečnog, mladog čoveka u, kako čujem, kišovitoj i tmurnoj Srbiji. Kada bih vam pisao o tome kako nisam (više) impresioniran sunčanom Dohom i svim njenim zaslepljujućim svetlima, te da zbog toga još jače priželjkujem povratak kući, verovatno biste rekli da ne govorim istinu i da sam licemer. Možda i nisam dovoljno svestan privilegije koju imam i zbog koje bi se mnogi ljudi ne samo u mojoj zemlji, već i širom sveta menjali sa mnom.

Videćemo kada se vratim.

U međuvremenu, uspeo sam da ustanem iz kreveta, spremim sebi neki brzi doručak i uputim se ka medija centru u kojem sam imao dogovoreni intervju za koleginicom iz Maroka Fatimom koja je idealni sagovornik za najveće mundijalsko čudo. Ona je o svojoj zemlji govorila s ponosom i emocijom kakvom nikada nisam video kod nas ni u tragovima. Gde smo i kada to izgubili, teško je reći, ali treba učiti iz ovakvih primera.

Plan da veći deo dana provedem na plaži je propao upravo zbog moje lenjosti, međutim kako do kraja prvenstva imam još najmanje četiri slobodna dana, imaću dovoljno vremena da pokušam da pocrnim u decembru. Nije to jedina "obaveza" koja me čeka pored ovih tradicionalno fudbalskih, treba pažljivo obići tržnicu Souk Vakif, zatim "overiti" i zanimljivo krstarenje zalivom, posetu zanimljivim muzejima ne treba propustiti, a usput i pokupiti sve zanimljive suvenire pred povratak kući.

Naredna dva dana biće u znaku Svetskog prvenstva jer me uživo čekaju dve neverovatne utakmice. Po četvrti put biću u prilici da uživo pogledam magiju Lea Mesija i to protiv do sada sjajne Holandije, dok će narednog dana na meniju biti staro evropsko rivalstvo između Engleske i Francuske. Mnogi u Dohi navijaju da upravo Mesi podigne "Zlatnu boginju" i tako na neki način odnese pobedu nad Kristijanom Ronaldom u večitoj debati između toga ko je bolji od njih dvojice.

Na kraju dana, u mislima mi je činjenica koliko toga sam propustio da uradim na ovom Svetskom prvenstvu, koliko je bilo propuštenih sjajnih prilika da svoj posao odradim još bolje, te da sam sigurno mogao mnogo bolje bez obzira na to koliko verujem u kvalitet svog rada.

Možda i previše za nečiji ukus, ali uvek s razlogom.

Dalji tok misli naveo me je na to kako sam u životu neke stvari radio po prvi put (ne to što ste prvo pomislili) i setih se otkrovenja do kojeg je došao junak Kunderinog romana "Nepodnošljiva lakoća postojanja" u kojoj glavni lik Tomaš, hirurg, intelektualac i ženskaroš, preispituje tezu Fridriha Ničea o "večnom vraćanju".

"Nikada ne možemo da znamo šta želimo jer, živeći samo jedan život, ne možemo da ga uporedimo sa nekim prethodnima i ne možemo da ga ispravimo. Živimo u trenutku, bez upozoranja, kao glumac koji tekst može da izgovori samo jednom. Kakva je vrednost života ako je prva proba za život upravo on sam? Zato je život kao skica, zapravo, i nije kao skica jer ona ima nekakav obris, dok je naš život obris bez slike. Einmal ist Keinmal (Jednom kao nijednom)”, ponavlja sebi u bradu Tomaš dok pokušava da reši sopstvene životne dileme.

Narod je to davno shvatio i kroz stihove Zabranjenog pušenja.

"Život je jedan, živi ga Fikreta..."

Ne propustite

Ne propustite

Preporuka za vas

Obavezno pročitati

WEB preporuke

Komentari

0 Komentara

Molimo vas prijavite se ili registrujte kako bi mogli da ostavite komentar.