Strast derbija

Velika rivalstva su uvek bila poprišta dokazivanja igrača i postajanje velikog fudbalera. Izjava da obični igrači postaju odlični u ovakvim mečevima već je postala izlizana. Međusobni mečevi između velikih rivala su uvek bili, jesu i biće puni strepnje, tenzije i adrenalina. Ono što oni nose sa sobom je neprocenjivo. Ta strepnja kada se deset dana unapred samo jedna stvar piše po novinama i to iščekivanje da gospodin sa pištaljkom započne novu epizodu nekog od velikih rivalstava je uvek ogromno. Na mečevima takvog tipa se vidi ko je kakav igrač i ko podnosi pritisak javnosti i veličine meča.
 
Kada dođe dan u kome igraju Seltik i Rendžers, Barsa i Real, River i Boka, Fener i Galata, Partizan i Zvezda, Dinamo i Hajduk, Inter i Milan, Roma i Lacio, Arsenal i Totenhem, za njihove navijače planeta prestaje da se okreće. Vreme se zaustavlja, ništa nije bitno i sve oči su uprte na dvadeset i dvojicu aktera, na jedan okrugli predmet koji ih spaja iako se među sobom mrze.
 
Neki će sada započeti raspravu koji je tu derbi veći, koji je značajniji ili gledaniji ali svaki ima svoju draž. Od verskih i političkih razjedinjenosti u škotskom “Old Firmu”, argentinske strasti u “Super Klasiku” i vrele krvi u “El Klasiku”, preko geografske mržnje prema komšiluku u derbiju severnog Londona pa do navijačke vernosti i fešte u večitom derbiju, poruka je ista – za njihov dan se živi. Ta veličina meča koja ume da sputa igrače je konstantno velika. Čak i kada je između timova razlika velika, ne vidi se uvek. I kada se od ekipe očekuje da smrvi onoga koga bi najviše volela jer je toliko nadmoćna, to se retko dešava. Lično me i ne čudi, jer koji kapiten Real Madrida ne bi voleo da potuče Katalonce i koji navijač Boke nije srećan kada River vidi u nižem rangu.
 
Fudbal je poznat kao sport u kome ne pobeđuje uvek bolji. Primere ne treba ni tražiti daleko. Derbiji su uvek to pokazivali najbolje. Nebrojeno puta bi jedan tim bivao bolji ali ta čar koju susret dva velika rivala izaziva ne izostaje. Bila to ona pozitivna strana, želja da se ostavi svaki atom snage, trava natopi znojem a dres isprlja da promeni boju ili ipak, ona negativna, trema koja koči znanje i umeće igrača, i pritisak i stres koji donosi huk sa tribina – čarolija ne prestaje.
 
Zbog toga se igrači više oznoje pre nego tokom meča. Zbog toga igrači daju 150 odsto svojih mogućnosti, ostavljaju srce na terenu, natapaju grb svog kluba znojem, trče duplo više nego u “malim” mečevima i sve to za verne navijače i pobedu koja će ostati zapisana u istoriji, koja će se pamtiti i posle njih. Ali, kako bi oni zaista postali deo istorije, mora mnogo toga da se poklopi. Nije sve u tome imati bogatiji tim jer novac ne igra. Ključ je u igračima i njihovoj pripremi. Oni su ti koji ne smeju da podlegnu pritisku koji meč donosi. Psihološka priprema je bitna ne samo u derbijima već i u svakom većem meču, a da ne govorimo i o finalima Lige šampiona ili svetskih ili evropskih prvenstava.
 
Svi znamo da igračima „našeg“ tima nije lako kada kroče na teren pred početak velikog derbija. Znamo da i njima radi adrenalin kada sudija da znak za početak meča. Znamo i da će i oni plakati ukoliko ostanu poraženi.
 
Ovakvi dueli u notesima trenera su markirani za celu prethodnu nedelju. Svih sedam dana između prethodnog meča i tog jako bitnog meča podređeno je derbiju. Svaki detalj se sprema za ljutog rivala, igrači se pripremaju psihički čak i nedeljama unapred. Niko ne želi da posle meča pruža ruku boljem i sve će učiniti da tako i ne bude. Treneri često sav pritisak, uglavnom oni iskusniji, preuzimaju na sebe kako bi opustili igrače, smanjili pritisak u njihovim glavama i savršeno ih pripremili za meč. Samo je bitno da se igrači ni ne pominju u medijima i da se oni pripreme na pravi način. Sjajan primer imamo u vidu Žozea Murinja. Čovek zvani šou. Možemo da ga volimo ili mrzimo, osporavamo ili dižemo u nebesa ali da natera medije da zaborave da njegovi momci nastupaju protiv velikog protivnika, može samo on.
 
Pojedini treneri se pred ovakve mečeve oslanjaju na psihičke „igrice“. Organizuju mnoge sastanke unutar ekipe, sa igračima, i dižu im moral vrhunskim monolozima. Pričaju igračima o snazi tima, pričaju samouvereno i ukazuju na to da mogu da „unište“ rivala. Posebno ukoliko su timovi jako blizu po snazi. Neće oni svoj tim ostaviti nepripremljen govoreći igračima koliko u stvari vrede i šta mogu da pokažu na travi ali će im ukazati da oni mogu protiv svakoga. Neki ekipi podižu moral do vrhunca puštanjem istorijskih filmova ili nekim sličnim projekcijama koje se prate u društvu. Igračima skače adrenalin, postaju sigurni da i oni mogu da učine velika dela, ali je potrebno znati da tim može da ostvari dela jer nije želja uvek dovoljna, ima nešto i u znanju. Međutim, tu su i oni treneri koji vole da prevare. Tako se redovno pred neki veliki gradski ili državni derbi u novinama pojavi naslov kako ovaj ne igra, kako je onaj povređen na treningu. I tako u krug, do početka meča. A onda na papiru obojica. Nije to varanje po medijima u tolikoj meri kao što je bilo prethodnih godina, ali sa druge strane, niko se više na medije i ne osvrće. Timovi se i dalje pripremaju kao da će igrati protiv najjačih jedanaest.
 
Često se dešava da pred ovakve utakmice igrači imaju preveliku tenziju koju treneri nisu spustili i to se odražava na terenu. Padovi koncentracije, crveni kartoni, greške u pasevima su samo neki od znakova da igrač nije podneo pritisak. Nama oni često deluju kao da su samo izašli na teren i da nije nikakvo opterećenje učestvovati u takvom meču. Ali nije i igrači su toga i te kako svesni. Znaju oni vrlo dobro šta će biti ako izgube 6:1 kao Junajted ili ispadnu u niži rang kao River. Neće im oni drugi ostati dužni. To znanje koliko mogu da izgube samo jednim porazom u derbiju ih može ozbiljno uplašiti. Opet, uvek se u nekom od timova nalazi igrač koji je tek stupio na scenu i koji trese mreže iz meča u meč. Uvek se nađe taj jedan koji deluje kao da ne promašuje i da nikad neće pasti u formi. Dok ne dođe derbi. Činjenica je to i puno se puta događalo.
 
Mnogi igrači pred takve duele imaju rituale. Bilo to sujeverje ili zapravo njihova vera, nisam pametan, ali znam da im to daje sigurnost u njih same i da je Bog uz njih. Kada to ne bi uradili, a ranije jesu, osećali bi se nesigurno, sve bi im delovalo da ide protiv njih ali to je samo psihologija. Bilo je dosta igrača koji su pričali javno o ritualima, o podizanju trave kada se kroči na teren, njenom ljubljenju, vezivanju kopački i frizure.
 
U pripremama za taj meč, ekipe obično ne rade punim intenzitetom. Neke da, ali uglavnom ne rade punom parom jer se štede, svoju energiju i od eventualnih povreda. Sve je podređeno finesama i onim „lakšim“ stvarima. Tako se igrači štede a ne gube vreme već i uvežbavaju pojedine delove igre koje su  slaba strana protivnika. To ne čudi jer svi žele da ostanu upisani u istoriji i pobede u derbiju. Opet, rizik povreda je uvek tu, bio to trening ili utakmica a niko ne želi da desetkovan započne meč.
 
Velika je praksa u današnje vreme da treneri pred tako bitne mečeve svoje pulene stavljaju u karantin nekoliko dana pre dana odigravanja susreta i tu „žive“ sve dok se utakmica ne završi. Na taj način pokušavaju da izoluju igrače što je moguće više, da ih sklone od spoljnih vibracija i maksimalno ih skoncentrišu samo na ono što im sledi na terenu. Davali su pojedini stručnjaci i izjave kako se oni pred tako bitne mečeve koncentrišu na devojke, na tračeve po novinama i na svakojake reklame i da nisu potpuno fokusirani na njihov posao, a to je fudbal.
 
I nisu samo treneri i igrači pod pritiskom. Sudije su često pod “lupom” pre nego li meč počne. Ponovo ne moramo daleko da tražimo, već je potrebno da pogledamo sliku srpskog fudbala. Ni u jednoj iole ozbiljnoj zemlji predsednici klubova neće govoriti da je titula njihova ukoliko sve bude regularno. Niti će se predsednici svaki put žaliti na izbor sudija, a opet, neće ni obećavati “kule i gradove” pre, a optuživati svakoga posle meča. I to je neopovrgljiva činjenica koja ukazuje na stanje u našem fudbalu. Uopšte me ne bi čudilo ni da velike legende naša dva najveća tima ni ne dolaze na derbije. Jer, oni su igrali prave derbije. A mi smo skloni da ništa ne diramo dok ne istruli, pa što bismo sačuvali ono malo što valja. Nemojmo onda ni derbi. Uništimo onda psihički svakog sudiju koji mora da bude onaj krivac jednom od timova. Stavimo ga na stub srama pre nego što meč počne.
 
Moć svakog većeg derbija ogleda se u njegovoj snazi da zaledi krv u žilama igračima po izlasku iz svlačionice zbog huka i pesme sa tribina, zbog važnosti meča, statusa koji će dobiti ukoliko pobede.