Anćelotijeva neukusna pica - Za kolebljivce u Napulju nema mesta!

Kada je zanosna Sofija Loren, odbijajući da je nazovu Italijankom, jer je iz Napulja, konstatovala da svako u njenom zavičaju nosi u sebi kombinaciju drame i komedije, možda je najbolje definisala stanje svesti na italijanskom jugu.

Jer, "Vidi Napulj i umri" može se tumačiti ne samo kao posveta lepoti, već upravo suprotno, kao kraj puta, neuporedivo i neprimenjivo iskustvo, bez šansi da se ponovi.

Anćeloti - Margherita ili Marinara? Nijedno, hoće li Napolitance zaboleti stomak? https://t.co/ztJNrZ0S04

— Sportske.net (@sportske) May 29, 2018

Kada je Karlo Anćeloti stigao u grad, bio sam vrlo skeptičan. Objasnio sam vam da mu nije mesto za stolom kada miriše Marinara, ali i da od Margarite ume da zaboli stomak. Nije mi namera da vam to natrljavam na nos, osim DeLaurentisa čije je razumevanje fudbala na nivou lika koji otvori bolnicu i traži skalpel da odmah izvede operaciju na srcu, retko ko je mislio da je pobednik bez garantnog lista rešenje.

Zbog čega pominjem garanciju?

Pre nego što počnete da unjkate kako je u fudbalu nema, grešite, tu sigurnost nije trebalo da pruži Anćeloti, već oni kojima je bio okružen.

Napolitanski romantizam, upravo hibrid zaklinjanja i komedijaških postupaka koji je pominjala lepa Sofija, ogleda se u stavu da relativizacija situacije uvek predstavlja utočište za nerealnu ambiciju.

Ako prevedemo u fudbalske termine, izazoveš zemljotres dovođenjem Anćelotija, a onda mu gurneš izraubovanu vespu sa zahtevom da pobedi Valentina Rosija. Nisam prestrog, Napolijev tim je u poslednjoj Sarijevoj sezoni dao sve, i titulu zaboravio u holu firentinskog hotela, dok je svedočio preokretu Juventusa u Milanu. Pisao sam o tome, kada najbolja sezona ostane bez nagrade, logika svake sledeće je da ništa nije dovoljno dobro.

Znali su to igrači, znao je i Anćeloti, samo posle nesrećne jeseni u Bavarskoj, nije mu za zameriti, toplina juga je najbolji melem.

U ovoj priči koja je otpočela onom čuvenom slikom, De Laurentis i Anćeloti čuvaju jedan drugom leđa, sve je bilo pogrešno. Anćeloti je korporacijski čovek, navikao na svakakve šefove, ali ne i na štednju na toalet papiru i sporom netu. Čovek koji je uvek umesto gvozdene palice vešto koristio autoritet svojih šefova povezan sa jakim argumentima u vidu punih džepova, sada je uvučen u klasičnu "Nola" situaciju.

Ima u Amanitijevoj knjizi "Poslednja nova godina", sjajna sekvenca u kojoj minorna navijačka grupa stiže u Rim na proslavu Božića, u autobusu iz koga odjekuje, "Siromašni smo i pošteni, zato nas mrzite", dok pelješe svaku benzinsku pumpu na koju naiđu. Upravo provincija, fudbalska i svaka druga će taj oklop "sami protiv svih" navući svaki put kada se suoči sa boljima od sebe.

Osim što u onoj gvozdenoj skalameriji ne možeš da trčiš, alibi koji pokušavaš da pribaviš je lako topljiv, pošto si prethodno velikim rečima i dramom zapalio scenu i uveo lakovernu publiku u čitav igrokaz.

To je upravo bio problem sa Anćelotijem i Napolijem. On je navikao da se bori za klub i korporativni princip, a ne da rasipa energiju na razmišljanje o drugima. I sve što mu se desilo ove sezone, od odbijanja igrača da odu u karantin, preko sukoba sa predsednikom, odbijanja da podnese ostavku, do otkaza koji mu je uručen, kako se priča, u pola sata neprijatne rasprave, upravo je posledica toga, bavljenja stvarima koje sa igrom nemaju veze.

Ako je nekada trebalo da laže Berluskonija da ga je poslušao i igrao sa dva napadača, sa DeLaurentisom je suprotno, njega je trebalo da slaže da je prihvatio mentalitet bukača koji će na kraju neuspeh pretvoriti u komedijašku predstavu.

Anćeloti je odbio da učini tako nešto, na kraju krajeva, njegov CV ne zaslužuje da cepa listove i baca ih u Vezuv.

Napoli je verovao da će ime komandanta biti dovoljno da privuče one zvučne plaćenike u grad u kome je noć poput policijskog časa. Ne biva, pogled na Sorento je lep, ali vazduh ne miriše dobro, pa je Anćeloti doveo onoga ko je hteo da dođe, ne onoga ko mu je bio potreban.

Otuda i lutanja oko formacije, pokušaj da se napravi neka kombinacija "Sarizma" i pragmatičnosti, iskreno, na kraju je stvorio Frankenštajna.

Pisao sam vam o Malaparteu, o vrlini koja je sahranjena u ratu u kome je Napulj oslobodio sam sebe, pre nego što je shvatio da će morati da proda svaku ljudsku vrednost kako bi preživeo. Jer sloboda košta, i ne plaća se zlatom, ni krvlju, ni plemenitim ustupcima, nego najnižim ljudskim strastima.

Na kraju, nikada se nije postavljalo pitanje ko će imati više strpljenja, kao u "Koži", Napolitanci ili rat. Strpljenje nije imalo nikakvu šansu kada je Napulj u pitanju, jer, makar u fudbalu, Sveti Đenaro naređuje juriš.

I tu za kolebljivce i fine momke kao što je Karlo Anćeloti baš nema nikakve nade.