Batistutinih 50 - Priča o bageru i onome što nam je nedostajalo posle...

Jednog dana dok se teturao ka svlačionici Gabrijel Batistuta je bio posve siguran, košarka je bila bolja ideja. Mrzeo je čoveka koji se gegao iza njega, "ludaka" kako su ga zvali igrači.

Taj "El Loko" je kasnije službeno zaradio nadimak, uz Sakija postao poslednji fudbalski inovator veka, kraja stoleća u kome je između ostalih uspeo da od "Kamiona" napravi "Kralja lavova".

Verujem da ovo niste znali, klinac iz Rekonkviste koji je maštao o koševima dok je sa deda Melkijorom pecao u blizni kuće, fudbal je počeo da igra u školskom timu.

Poster Maradone koji je sa sobom nosio poput amajlije, (to izdrcano parče papira) bilo je zalepljeno i na njegovoj kaseti u svlačionici Fiorentine, ga je preveo sa parketa u blato. Kod "Ludaka" Bijelse koji je "Kamionu" kako su ga zvali uradio generalku u Njuelsu.

"Činilo mi se da nikada neću postati fudbaler, kao da me je terao da odustanem, ali dok su ostali igrači imali mišiće, bio sam prepun sala. Kada se jednom pred mojom sobom u gradu pojavio sa keksom i čokoladom, to je značilo da sam položio ispit", objasnio je Batistuta.

Taj ispit podrazumeva kartu za provincijalca u jednom pravcu, kao ono kad u "Koktelu" ispraćaju Toma Kruza iz vukojebine u veliki grad sa željom da sed ne vrati. Gabi je završio sa druge strane zida koji razvaja argentinska srca, u Riveru, neprijateljskom taboru, tamo gde se Maradonino ime ne izgovara.

Trener Merlo mu je pružao šansu, ali dolazak legendarnog Pasarele, čoveka koji je podigao "Boginju" 1978. promenio je Batistutinu sudbinu.

"Pasarela je budala, taj ne bi prepoznao klasu nikada", reći će Maradona za nekadašnjeg saigrača. Pasarela koji je i sam igrao za Fiorentinu je Batistutu sklonio sa strane, taj početak devedesetih podseća na horor u kome svi na kraju ožive.

Jednog popodneva u Mar di Plati, dok se napadač pitao zbog čega ga Pasarela ignoriše, Batistuta je naleteo na agenta Setimija Alojsija koji je ubrzo otkupio pola njegovog vlasništva od River Plate. "Milioneri" su verovatno mislili da su napravili dobar posao sve dok Batistuta nije iskopao rupu i "pobegao iz Šošenka".

Preko zida kao kakav istočnonemački brka iz komunističkog raja, negde tamo u vreme dok se rušio zid u Berlinu, Batistuta je srušio prepreke i dokopao se Boke. U Riveru se nisu više smejali, od "kamiona" postao je "bager" još jedan nadimak koji je preferirao, osta mu je sa školskih terena iz detinjstva.

U "Superklasiku" je River zavio u crno, ali to je doba kada se iz Argentine bežalo u bolji život.

"Niko nije govorio o 1978. niko o eksadronima smrti i toj svetskoj tituli kao trijumfu hunte, mi smo bili klinci očarani frizurama i mirisom pobede, mogu da zamislim sada, kada sam stariji, igrače koji su bili uplašeni koliko i narod", rekao je jednom Batistuta.

On se početkom devedesetih opkladio sa svojim menadžerom, tačnije, dobio obećanje da će ga odvesti u Seriju A, ako postigne šest golova na Kopa Amerika. U Čile je Argentina stigla bez etikete favorita, hladni Andi su dočekali Alfija Basilea kao siročiće Dijega Maradone. Da, bili su tu Kaniđa i specijalista za penale Serđo Goikoečea, Dijego Simeone se borio za mesto pod suncem, ali je zemlja Por la razon o la fuerza, imala razlog i pravo, da s obzirom na moć timova očekuje sudar Brazila i Kolumbije.

Međutim, Batistuta je davao golove od hladnoće Santjaga do izmaglica Konsepsiona gde je osećao miris mora, ali i zov Italije. Pitao je posle svakog meča menadžera "još koliko", kao da sledi Velikog Štrumfa.

Ispunio je normu, u zimskoj, maglovitoj noći na nacionalnom stadionu u Čileu, dao gol u pobedi protiv Kolumbije, dovoljno da Argentina preskoči Brazil u finalnoj grupi i osvoji 13. titulu prvaka.

To je kameno doba za vas mlađe dragi moji, skauti su radili svoj posao, ali dobra, stara VHS kaseta je bila bolji saveznik Evropljana. Krojf i Njunjez su, iako je održan sastanak u katalonskom hotelu "Kraljica Sofija" smatrali da dugokosi bagerista, rovokopač neće razumeti holandsku tajnu u Barseloni.

Gazda Fiorentine Čeki Gori je navodno na kaseti želeo da vidi Batijevog saigrača Dijega Latorea, ali se zaljubio u Batistutu.

Priča je brzo završena, trudna Irina, ljubav njegovog života i Gabrijel Batistuta su sleteli u Firencu bez mnogo pompe, u ušima su mu odzvanjale Maradonine reči: "Ne brini, sa takvom konstitucijom neće biti teško".

Imao je "El Pibe" pravo, Batistuta je gledao par meseci u leđa Borgonovu i Marku Branki. A onda je u januaru 1992. dao gol Juventusu i otvorio novo poglavlje u istoriji kluba. Od legendarnog Hamrina, Toskana takvog bombardera nije ni videla. Kada je srušio Juve, Gazeta je pozvala navijače Fiorentine da pošalju razglednicu poruku novom idolu, stiglo ih je 50 000. Uspeo je da se izbori i protiv Dunge koji je bio lider svlačionice, Brazilci ne vole Argentince, osećanje je obostrano, ima veze sa vekom oslobađanja Latinske Amerike, ali i shvatanjem fudbala i života. Tu prvu sezonu u kojoj je prvo smenjen Lazaroni i doveden iskusni Điđi Radiće Batistuta je završio sa 13 golova.

Sledeće su stigli Ćićo Bajano, Brajan Laudrup i Štefan Efenberg, pričalo se o tituli. Batistuta je dao 16 golova i završio, dok je Firenca plakala sa timom u Seriji B. Vitorio Čeki Gori je umro, kako kaže Batistuta nije mogao da gleda ljubav svog života u drugoj ligi. Pisao sam, poručio je Berluskoniju da pazi na sina Marija i Fiorentinu, kozi ste ostavili kupus na čuvanje.

Ali, umesto sina, bolje da je klub zaveštao Batistuti, usledile su godine slave, prvo povratak sa Ranijerijem, u toj godini je srušio rekord Ecija Paskutija, mitskog napadača Bolonje, dao je 10 golova u prvih 9 mečeva.

"U mreži uvek vidim majčin lik, smeje mi se dok se ona trese", rekao je Batistuta, te sezone po povratku u elitu, dobio je treći nadimak u životu, "Kralj Lavova".

Gabijeve uramljene slike kako slavi karakteristično kraj korner zastavice naći ćete u svakom bolje opremljenom firentinskom baru, ali i u bronzi kraj kurve Fiesole, na mestu gde je postao mit.

Kada je ušao u dubl sa Rui Koštom, Firencija je videla i trofej, tukli su Atalantu u finalu kupa.

"Osećao sam se kao gospodar sveta", reći će, a nekoliko meseci kasnije kada je osvojio Superkup u kameru RAI je uzviknuo "Volim te Irina". Želeo je da najveći trenutak karijere podeli sa ženom svog života.

Irina to nije videla iste večeri, televizor joj je bio pokvaren u Vijaređu gde je sa decom bila na odmoru.

Slučaj je hteo da sledeće godine Batistuta u polufinalu KPK naleti na Barselonu sa Ronaldom, dao je gol Vitoru Baiji i pokazao Kulesima da ućute. Zanimljivo, to nije bio greh, razmišljali su da ga dovedu već narednog leta, ali je Van Gal odabrao Sonija Andersona.

Inače, Fiorentina nije otišla dalje od tog polufinala, a "Batigol" je nastavio da teroriše ostatak Serije A. Činilo se da dok duva jeziva tramontama odnekud donosi i miris titule u zimu 1998. na klupi je bio Trapatoni. Ali, Edmundo "Životinja" je odlučio da je karneval u Riju važniji od fudbala.

"To je samo igra", rekao je Brazilac i dobio smrtne pretnje ako se vrati u Toskanu.

I tu je bio kraj vladavine čoveka koga bi Medićijevi sigurno ovekovečili u renesansi kao jedan od simbola vladarske kuće. Za 70 milijardi lira, koji su danas u vreme "nejmarizacije" fudbala oko 270 miliona evra, kada se ukalkuliše povećanje prihoda fudbalskih klubova oko šest puta, otišao je tamo gde svi idu, ne zbog fudbala, jasno.

Ali, tim putem je stigao i do titule, ono što je sanjao, titulu, osvojio je u Rimu, sve čudeći se, taj dobri, obrazovani dečko iz Rekonkviste mlađanom Kasanu.

"Pa bolje da ja naučim dijalekt iz Pulje nego da čekamo da Antonio nauči italijanski", rekao je jednom Batistuta, nije razumeo ni Kasana, priča se ni Kapelovu popustljivost koja ga je možda koštala još jedne titule.

Batistuta je davao golove za Argentinu, Mesi mu je tek preoteo rekord. Ali Mesi nije klasičan napadač.

"Mi u istoriji boljeg napadača nismo imali, Bože hvala ti što je Argentinac", rekao je jednom Maradona za čoveka kome je bio idol.

U januaru 2003. je napustio Romu, izraubovan i bolestan, kratko bio u Interu, otišao da pokupi "zlato" u Kataru. I tamo je davao golove, plašeći se da će ostati invalid.

"Za mene je svaka utakmica izazov, od Rekonkviste do Azije, kada sam na terenu, to sam ja, gol me ne čini srećnim, već gladnim, hoću još više", rekao je u trenucima najvećeg bola kada je pomišljao da odseče nogu koja ga je bolela.

Doktori su sprečili ludost ranjenog lava, danas je napunio 50 godina, Batistuta ima trenersku licencu, ali ne i volju da oblači odelo, jer u blistavim cipelama ne možeš da kopaš kroz protivničku odbranu, stvar je u detaljima,  on je čovek jednostavnih rešenja.

"Znaš li da pimpluješ loptu, igrate li nogom u Argentini", smejali su mu se kada je stigao na promociju u Firencu.

Uhvatio je loptu rukom i nasmejao se. Ta ruka, i danas stoji, u sećanjima i na spomenicima, na korner zastavici, dok su tribine u delirijumu.

Bagerom možeš dosta toga, problem je ono što dolazi posle. To "ono", los cojones, za razliku od nas, Batistuta je imao. I to govore reči, uklesane u bronzi, Guerriero mai domo, duro nella lotta, leale nell'animo".

Da vam prevedem? Neću, mada radi o nepobeđenom ratniku, teškoj borbi i odanosti, stvarima koje idu posle bagera. Mnogo od toga je nedostajalo i Baronu, u onoj mitskoj sceni iz "Kengura", to smo mi, i onaj "Jugo", i uplatnica kevi, doduše bez skromnosti, ali nije dovoljno prijatelji, uverili smo se...

Srećnih 50, omiljeni neprijatelju...