Dvorana krivih ogledala, Arsenalov horor tek počinje!

Dobrih nema, najlošija od svih loših vesti je da Arsenalovo putovanje tek počinje.  Ovo što im se dešava je samo predvorje tunela strave u koji su ušli kada je njihov najuspešniji trener napustio klub, nekoliko godina prekasno.

Ostavio im je uspomene, ali i krš koji neće rasčistiti godinama. Pitajte Junajted, oni to bolje znaju, već dugo se vrte po krugovima Morije.

Ovo nije lament nad Unajom Emerijem, na kraju krajeva to nije čovek koji će voditi velike klubove.

Zašto?

Znate, velike klubove čine isti takvi igrači, a njihova moć ne može se ograničiti samo autoritetom znanja.

Drugim rečima, trener da se nametne kao prevodnik sa najoštrijim zubima, prečica ka tome je prethodno pribavljeni dokaz. 

To je ono što Amerikanci zovu jurenje sopstvenog repa. Jer, da bi razjapio vilicu, potrebno je da izložiš zbirku skalpova koje si već skinuo, odnosno trofeje. Emeri ih ima u Sevilji, ali to nikoga neće impresionirati.

Da se vratim malo na njegovu parisku avanturu.

Morao je odmah da napravi kompromis kada je Nejmar rekao da je dosadno sedeti i gledati analize. Oni manje moćni će se isključiti dok na ekranu promiču slike, oni dovoljno glasni i uticajni kao Brazilac idu direktno kod predsednika, oni bi na teren, gde je mnogo zabavnije.

Emeri je brzo bio prinuđen da odustane od sistema rada, da se prilagodi, što nužno ne mora da bude loše, ali unosi nesigurnost i topi poštovanje igrača.

Naime, oni su svesni da klub ne bi pritiskao trenera spremnog da odšeta na prvi pokušaj uvođenja u korporativne zahteve mušičavog vlasnika. Ovako, nanjuše slabost. Kada donosite odluke u koje ne verujete, jasno da ćete baš teško uveriti okolinu u njihovu ispravnost. U trenutku kada je ekipa počela više vremena da provodi na terenu nego u sali za sastanke, Emeri je već bio na pozajmljenom vremenu u Parizu.

On se, zapravo, ako je suditi prema nekim informacijam,a nadao da će u Londonu naići na potpuno drugačiju situaciju, igrače spremne na žrtvu. U Sevilji je imao takve, naučio ih je da pobeđuju. Ne može se reći da se ova Arsenalova generacija puno razlikuje, samo šut koji je Venger gurao ispod tepiha je neke stvari učinio nemogućim.

Nije bilo prostora da se, grubo rečeno, otpad otpremi sa "Emirejtsa", a kada je svlačionica prostor za skladištenje, to obično završi neprijatnim mirisima.

Emeri je dobio u nasleđe Ozila, Košćelnog, Mihtarijana, Džaku, Mustafija site i precenjenj. To Vengerovo nasleđe nije lako izbaciti iz testamenta u kome se dele novac, status, minuti, uticaj u svlačionici.

Polazna pretpostavka Španca da će moći da resetuje svoje andalužanske principe je bila pogrešna. Dodajte na to neznanje jezika, prirodnu uzdržanost u komunikaciji, izbegavanje reflektora i već ste krenuli iz ogromnog hendikepa.

Brzo je izmodeo, dobar početak je držao tim na okupu, ali kako je prošla sezona odmicala, početni entuzijazam fudbalera se gubio. Sve je postalo previše naporno, predvidljivo, ne baš kao kod Vengera koji nije menjao ništa u onim godinama koje je pojeo voljenom klubu.

Bask, koji je svaki trenutak koristio da iz londonske gužbe pobegne u sigurnost rodne Hindaribije, je poslednju šansu prokockao u dalekom Azerbejdžanu. Nije bilo realno da se spasi protiv Čelsija. Sari je imao mnogo bolji tim, i nasledio stabilniju građevinu od Kontea, nego što je to slučaj sa Špancem.

Od tada, već, bilo je jasno, da bi baš mnogo stvari trebalo da se poklopi, jer kombinacija nezadovoljnih igrača, pogrešno shvaćene demokratije u smislu izbora kapitena, odlazak likova koji imaju Arsenalov DNK poput Remzija, Monreala i Kazorle, povlačenje Mertesakera, sve to ostavilo ga je na vetrometini.

Čak i kada je pobeđivao na početku sezone, Arsenal je delovao kao društvo u kome nije rešeno ništa, od hijerarhije i odnosa u svlačionici, do poverenja u veće starkelja koje vode klub. Upitna je i  sposobnost gazdinog sina da podmetne leđa pod grudvu koja se valja sa vrha brda. Džoš Krenke je uspeo da ubedi škrtog oca da izbroji najveći novac u istoriji kluba za Pepea, stigli su Luiz, Tirni i Sebaljos, ali time je samo Emerijeva glava stavljena na panj.

Prvo, on je želeo druge igrače, pogotovo kada je u pitanju najveće pojačanje, tačnije hteo je Zahu. Drugo, ako nemate vremena, kako ga optužuju, da radite sa odbranom, da automatizmom nadoknadite nedostatak kvaliteta, dovođenje Davida Luiza baš nije dobra ideja, jer on je sve, osim neko koga ćete naviti da ponavlja iste radnje u isto vreme.

Nekako izgleda da je Emeri verovao svakome i nikome, u isto vreme. Imao je potpuno pogrešan tajming kada je obračun sa Ozilom u pitanju, takođe dozvolio je da ostali igrači osete da je na "zelenoj liniji", priča se da su ga otvoreno ismevali zbog svega, počev od nedostatka autoriteta, do engleskoj jezika, nepovezanih misli i nesposobnosti da objasni igračima šta mu je na umu. Nisu se bojali za posledice, svi su znali da neće dočekati 2020. u Londonu.

"Premekan", govorilo se navodno u svlačionici. Čini se da se uklopio u opštu klimu Arsenala, tamo gde treba preseći, starci od 85, 78, 77 godina (trojica članova upravnog odbora) pate od mentalnog artritisa, odnosno bolećivosti, zbog toga su dozvolili Vengeru da ižvrlja veličanstveni spomenik koji je stvorio.

Kada je potrebno strpljenje u nekim drugim situacijama, Arsenal se ponaša suprotno, transferi su samo jedan primer. Njihove kupovine su panične, ne mogu zbog pritiska da sačekaju mlađe igrače, a ni dovođenje sportskog direktora nije nešto što samo po sebi olakšava stvari. Junajted posrće, ali pravi novac uz sve Vudvordove brljotine, "Guneri" nemaju ni taj ekonomski momenat kao zalog da mogu da izdrže pet ili šest sezona bez Lige šampiona.

Otpuštanje Emerija je najlakši posao i sve što bude došlo posle toga je bolnije, skuplje i teže. I nema veze sa novim trenerom, makar se on učio poput Ljungberga ili čuvao mesto za neko zvučno ime.

Ima i razlika u odnosu na Junajted, kako rekoh, Arsenal nema novca da pravi iste greške i da računa na zakon velikih brojeva, da će im se jednom posrećiti.

Zbog toga pravi horor tek sledi, ovo je samo zagrevanje...