Murinjo - Vampirski dnevnici

Neko je jednom rekao da su lutke kao vampiri, žive, dok vi propadate.

Murinjo je najproždrljivija pijavica na svetu, na stranu to što je sjajan zanatlija i to sa otkazom ili blaže rečeno izguravanjem sa "Old Traforda", nema veze. Te treće sezone su upravo nedostatak krvi koja ga hrani, u ovoj analogiji sa početka, on je živi lutak, da ne kažem Pinokio, koji napušta pozorište, ne svojom voljom, ali punih džepova.

Nevolja sa Murinjom je što je njegova ambicija umrla prerano, u Real Madridu, gde je ostavio pustoš, isisani tim i posvađane oči u glavi. Deluju nadrealno, ali ova ponavljanja, poput onih serija-bljuvotina tokom nedeljnih večeri u Srbiji se stalno repriziraju, ljudi iznova nasednu.

Geri Nevil je precizno definisao problem, kada je Murinju bespotrebno produžen ugovor, dali ste mu ključ od transfuzije sa zalihama krvi. Navukao se i tražio sve više, uz ono kenjkanje koje je doveo do savršenstva. Niko na svetu ne ume tako ubedljivo da objasni tuđu krivicu kao Žoze Murinjo.

Isisavši i poslednju kap, on je posiveo, priča se da kada se "razveo" od Rui Farije to je bilo i umiranje poslednje nade. Ostavljen bez psihoterapeuta, širio je turobnu atmosferu u Keringtonu, pisao sam o tome, sivi starac u totalnom neskladu sa živim bojama Pogbine frizure.

Fudbal se promenio, Murinjo je ostao "Ze" iz Setubala, sposoban da se ponaša loše u svakoj prilici. Samo kraljevi baš landaraju golotinjom u situaciji kada nemaju da ponude nikakav rezultat. To je ona definicija Murinja, on sebi može da dopusti prostakluk samo kada pobeđuje, sa svim nama južnjacima je tako.

Murinjo će sada, ukoliko mu odšteta ne zašije usta, što će Junajted verovatno uraditi kao uslov da ga isplati do kraja, insistirati na tome da su mu pojačanja nametnuta, da je radio sa lihvarima poput Rajole koji mu je, kao uslov za Ibru, uvalio Pogbu. Da Lindelef i Baji nisu imali druge ponude, da, što jeste tačno, ma koliko veliki i bogat bio, klub više nije prva ruka, već stoji u redu pred nakupcima.

Sve to je tačno, iz vizure poraženog, na kraju, treba biti tek nešto pametniji od Pinokija prvog dana škole da nabrojiš razloge zbog kojih su te prevaranti naveli na krivi put.

Murinjo je mnogo više od toga, autsajder koga je uspeh učinio drskim, čiji je "know how" oblikovao čitavu jednu generaciju trenera cinika, mada su se te imitacije obično završavale loše, jednostavno nisu uspeli da pronađu grozničavu opsesiju detaljima koja je Žozea pogurala ka vrhu.

Jačanje moći "činovnika na terenu" i njihovih agenata (ali pre svega fudbalera) u ovoj deceniji, paradoksalno je slabilo Murinja. Njegov autoritet je doveden u pitanje i što manje titula osvajate, pozivanje na znanje sve teže prolazi.

Taj početni entuzijazam, ono što loži Murinja u prvim sezonama obično uspeva kada je tim isto tako gladan, no, u lancu ishrane, problem je što trener, pa makar i takvo ime, nije više alfa-mužjak.

Pravila igre ne možete da nametnete Kristijanu Ronaldu, možete samo da se nadate da ćete ga pridobiti za savezništvo, guranje laktovima ne prolazi kod Dijega Košte, on te stvari radi bolje od vas, sa Pogbom je teško igrati grubo jer ne možete da ga uvučete u blato, tu je Murinjo naišao na većeg narcisa od samog sebe.

Ovakvih primera ima puno, poslednja očinska figura fudbala otišla je sa onog nekada zastrašujućeg Old Traforda pre pet godina i to je bio, pisao sam i tada, kraj istorije, nastupilo je doba u kome su ti u svlačionici potrebni saveznici umesto poslušnici.

Tu pada i Konte, još jedan veliki vampir našeg vremena, zarobljen u devedesetima kada su nečija jaja i pluća pribavljala respekt. Tu je u cement bačen i Van Gal, prošlost je njegovo skidanje pred Bajernovom svlačionicom kako bi im pokazao Los Cojones, danas takvi bivaju ismevani kao čudne starkelje, uz to, snimiće vas neko telefonom i postaćete viralna senzacija.

Smejao sam se juče nevoljama Patrika Vijere sa Balotelijem, to je definicija fudbala koji živimo. Da je igrač, nekadašnji kapiten Arsenala bi olupao Italijana o zid i rešio sve probleme, kao trener on pokušava da se ponaša razumno u svlačionici koja podseća na obdanište, kako je to jednom definisao napred pomenuti Ser Aleks.

Kapelo je kačio igrače o čiviluke (pitajte jednu izbledelu legendu u susedstvu) i to niko nije video kao simbol nemoći, već neverbalno objašnjenje raspodele moći u klanu, sve to danas deluje kao Murinjovo unjkanje, glasni, prezreni starac, zaleđen u, po njega, "boljoj prošlosti".

Ovo je Murinjov trenerski kraj, ne u smislu da neće više sedeti na klupi, on može da bude ono čega se uvek grozio i na šta možda neće pristati "Tinkerman", "hausmajstor", "čuvar klupe", grozna domaća kafa u bistrou u kome još nisu čuli za espresso. Drugim rečima, "painkiller", nikako dijagnostičar problema.

Ovo nije ni tužan kraj, možda kao selektor, što je, izvesno jedan od poslednjih koraka, neće morati da viđa one koji ga nerviraju svakodnevno, neće morati da gradi kuće, kako je rekao posle Liverpula, već samo da raspoređuje gotov nameštaj.

U tome je, čini se i sve što mu je ostalo i sve što još uvek zna da radi...