Budi opet prvak sveta (9)

Minhen (nem. München, bav. Minga) je glavni i najnaseljeniji grad Bavarske, druge najnaseljenije savezne države Nemačke. Sa stanovništvom od oko 1.500.000, treći je grad po broju stanovnika u Nemačkoj posle Berlina i Hamburga, a dvanaesti je najveći grad u Evropskoj uniji. Gradska metropolitanska oblast je dom za nešto više od 6.000.000 ljudi. Prostirući se na obalama reke Izar (pritoka Dunava) severno od Bavarskih Alpa, grad je sedište bavarske administrativne regije Gornja Bavarska i ujedno je opština sa najvećom gustinom naseljenosti u Nemačkoj (oko 4.500 stan./km²). Minhen je drugi najveći grad na bavarskom govornom području, odmah posle austrijske prestonice Beča.

Grad je globalno središte umetnosti, nauke, tehnologije, finansija, izdavalaštva, kulture, inovacija, obrazovanja, poslovanja i turizma i ima veoma visok standard i kvalitet života, što ga je postavilo na prvo mesto u Nemačkoj i treće u svetu prema Merser istraživanju 2018. godine. a proglašen je i najboljim gradom za života prema Monoklovom istraživanju 2018. godine. Minhen nema more, ali možete surfovati u samom centru gradu u Engleskoj bašti koji je park veći od Central Parka u Njujorku. Glavni grad Bavarske je dom fudbalskog kluba Bajerna iz Minhena, kao i automobilske kompanije BMW.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Jutra u Nemačkoj liče jedna na druge toliko da imam osećaj da je svaki dan “Dan mrmota”. Ustajanje, dnevnik, doručak, priprema na put, pa odlazak na isti. Ovoga puta, na “meniju” je bio odlazak u Minhen gde je održana konferencija za medije pred utakmicu između Srbije i Slovenije.

Na Alijanc arenu stigli smo oko pola 1, prerano za bilo šta jer se medija centar otvara tek sat vremena kasnije, dok je konferencija zakazana za 15.45. Kako bismo “ubili” vreme, odlučili smo da nekoliko sati provedemo na glavnom gradskom trgu u Minhenu, popularnom Marijenplacu. Čekajući metro za grad, u daljini smo ugledali momka u albanskom dresu koji nosi neku nedefinisanu zastavu sa plavim i žutim bojama koja nije albanska.

U metrou se sjatilo i staro i mlado, domaće i strano, žensko i muško i upravo sam u metrou po prvi put osetio kosmopolitski duh ovog grada za koji mnogi tvrde da je skuplji čak i od Londona. Na putu ka izlasku na Marijenplac, ugledao sam dvojicu radnika umazanih u crno koji se umorno kreću kroz gradsko podzemlje tražeći odgovarajuću liniju. Umor s mog lica momentalno je nestao nakon što sam se postideo zbog još jedne spoznaje koliko sam privilegovan.

Centar Minhena možda jeste poprimio internacionalni miris, ali je na neki svoj specifičan način zadržao otmeni, domaći ukus. U gradu se našao ogroman broj slovenačkih navijača koji su nas pozdravljali u dobrom raspoloženju dok su kolege ispijale svoja piva i kafe, a ja sok zbog čega sam dobio zabrinjavajući broj “pretnji” prijatelja.

Sledeći put pivo, obećavam.

Nakon kraćeg osveženja, bilo je vreme da se krene ka Alijanc areni, a na tom putu sada nije bilo gužve. Na konferenciji je bilo dinamično, na trenutke i zabavno, da bih ubrzo zatim po prvi put u životu kročio na prelepi stadion Bajerna iz Minhena. Bilo je to prvi put da sam na samom stadionu osetio istoriju i veličinu jednog od najvećih klubova na svetu. Diveći se areni, vreme je prolazilo sve brže, pa smo polako kretali ka izlazu sa tribina posle ispoštovanih 15 minuta otvorenog treninga za medije.

“Hajde, idite sedma silo”, začuo se glas sa tribina koji se obratio meni.

“Ne terajte sedmu silu, sve su nam potrebne da dobijemo Slovence”, uzvratio sam kao iz topa.

U nastojanju da nešto pojedemo kako ne bismo završili na infuziji, stigli smo do Luitpold parka gde smo zajedno sa velikim brojem nemačkih navijača ispratili njihovu utakmicu protiv Mađarske. Svaki pogodak Nemačke bio je proslavljen bučno kao na stadionu. Restoran u parku bio je nešto na šta nisam nailazio kod kuće - ide se od punkta do punkta i na poslužavniku se stavlja nešto od ponuđene hrane, da bi na kraju punkta naplatili sve što imate na poslužavniku. Zanimljiv, ali kako sam mogao da primetim veoma uobičajen model ugostiteljstva u Minhenu, možda i u čitavoj Nemačkoj.

Čitav grad bio je u nemačkim dresovima u kojima su stariji, ozbiljni ljudi išli i na posao na dan utakmice što je potpuno normalno. Koliko Nemci vole svoj nacionalni tim pokazuje i zanimljiv prizor iz restorana. Majka u nemačkom dresu na leđima nosi bebu, a ispred sebe u rukama nosi veliku tacnu, na njoj pivo, a na njemu još jednu tacnu. Ni velika gužva joj nije smetala da uspešno “prizemlji” sav teret koji je imala.

Posle kasnog ručka ili rane večere, umesto u fan-zonu koja se nalazi kod Olimpijskog stadiona u Minhenu, uputili smo se nazad ka Marijenplacu koji je okupljao sve veći broj slovenačkih navijača, dok je srpskih još uvek bilo tek u tragovima. Iz nekog meni potpuno nepoznatog razloga, u glavi mi je odzvanjala numera slovenačkog benda Lančni Franc “Zarjavele trobente”. Zarđale trube.

Nervoza je u meni rasla iz sata u sat iako za tako nešto nije bilo apsolutno nikakvog razloga. U jednom trenutku pomislio sam kako bi bilo dobro da se čim pre vratimo u Augzburg kako bih legao ranije i odmorio se na pravi način za sutrašnju utakmicu. Kao da ću ja da je igram, da je bilo sreće i normalne glave…

Prema dosadašnjim rezultatima, sasvim je realna mogućnost da Srbiju samo jedna pobeda vodi do ostvarenja višedecenijskog sna - prolaska grupne faze na jednom velikom takmičenju. Priča se o opreznosti, indvidualnom kvalitetu i timskom duhu Slovenije, sjajnom golmanu i velikoj zvezdi u usponu na suprotnoj strani terena. I pored svega toga, istina je samo jedna.

Pitamo se isključivo mi, na današnji dan od pre tačno devet godina prvaci sveta u fudbalu.

Ovde i sada.