Mazohizam (11)

Albert Ajnštajn (nem. Albert Einstein; Ulm, 14. mart 1879 - Prinston, 18. april 1955) bio je nemački teorijski fizičar i univerzitetski profesor. Ajnštajn je jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta.

Albert Ajnštajn je formulisao specijalnu i opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc²), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili "Godini čuda") kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime "Ajnštajn" je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.

U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega i što nije Jevrejka. Mileva je imala veliki uticaj na njegov rad u najboljim godinama.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Prvi pogled s prozora nakon napisanog dnevnika nije mi ulivao nimalo radosti, niti poverenja.

Opet kiša.

Vreme u Augzburgu bilo je ovih dana prilično promenjivo. Čas sunce, čas kiša, gotovo sve vreme sparina, pa je dan nakon ne naročito pozitivnog rezultata protiv Slovenije sve delovalo tako sumorno i sivo.

Trening na Rozenauštadionu odrađen je ranije od očekivanog, a na to ne bih ni obratio pažnju da u razgovoru sa kolegama neko od njih nije spomenuo. Posle obavljenog doručka, smišljajući ideje za svoj rad u narednim danima polako smo krenuli ka trening centru. Društvo na treningu pravili su nam i slovenački novinari koje je raspoloženje u srpskom taboru interesovalo i nakon odigranog meča.

Tokom treninga odradio sam prvi deo posla, pa smo se uputili ka Maksimilijanu gde je bila predviđena pres-konferencija. Mnogo misli prolazilo mi je usput dok smo se vozili tramvajem kroz Augzburg, grad koji mi se čini sve idiličnijim kako vreme prolazi. Ulice i putevi postaju sve poznatiji, slične je veličine kao i moj rodni grad, ima i tu crtu raznolikosti uzevši u obzir je da jedan od univerzitetskih centara u Bavarskoj. Lepa arhitektura, čiste ulice, gradski prevoz koji funkcioniše besprekorno i mnogo mladih ljudi.

Kako ćemo protiv Danaca?

Za praćenje fudbalske reprezentacije Srbije potrebna je i mala doza mazohizma. Naravno, “mala” je u ovom slučaju eufemizam za “značajna”, ali stari smo mi mazohisti. Možda je moj problem što svako putovanje koje podrazumeva rad o reprezentaciji shvatam previše ozbiljno. Skoro kao da sam i sam fudbaler koji mora da poštuje upute stručnog štaba, ne opija se i leže rano. Jednostavno, ne mogu, jače je od mene, kao da podsvesno čekam Piksijev poziv koji kaže: “Cvele, spremi se”. Ja spreman, zlu ne trebalo.

Na konferenciji za medije, potpuno neuobičajeno i van standardne prakse pojavio se upravo selektor Srbije. Piksi je jednom od novinara obećao da nam biti na raspolaganju i van zvaničnih UEFA termina i svoje je obećanje ispunio, a da nije morao. Za to, kapa dole. Čitava konferencija trajala je, očekivano, duže nego prethodne. Piksi je za gotovo 45 minuta odgovarao na pitanja znatiželjnih novinara, ali nisam uspeo da dobijem reč. Ako ništa drugo, sačuvao sam nešto i za dan pred utakmicu sa Danskom.

Obavili smo posao u medija centru i krenuli ka hotelu čiji nas je zov mamio onako iscrpljene. Posle tuširanja koje me je preporodilo, uputili smo se ka centru grada kako bi ručali večeru, ako uopšte postoji jedan takav konstrukt u srpskom jeziku. Istraživajući neka dobra mesta za tradicionalnu, lokalnu hranu naišao sam na jedan restoran u centru grada. Pravi bavarski u kojem su služili vredni Italijan i Nemice obučene u bavarsku narodnu nošnju.

Osetio sam veliku glad, ali i emotivnu prazninu posle svega što se izdešavalo na terenima u Gelzenkirhenu i Minhenu. Gledajući bogati meni, odlučio sam se za svinjski file sa sosom od pečuraka i topljenim sirom, naravno uz “vajcen”, kako Bavarci zovu svoje svetlo pivo. Rizikujući da odam utisak “fud-blogera”, prizor sam morao da zabeležim i kamerom.

Kada je sve stiglo na stolu, prva pomisao mi je bila legendarna scena iz Vrućeg vetra sa Bobom. "Kad god sam u krizi potrebno mi je malo luksuza, komfora, dobre hrane, dobrog vina. To mi pomaže da kroz situaciju prođem neosetno, bez demoralizacije".

Novi prekid misli.

Čoveče, kako ćemo protiv Danaca?

Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo je sačuvati druge od sebe, reči su velikog Marka Miljanova, a majka je na to dodala još jednu, za mene tako neophodnu dimenziju rečima: "Sačuvaj sebe od sebe".

Mama, srećan rođendan.