Srbin viljuškom “boc” (10)

Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 - Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista, filozof, pesnik i kompozitor. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.

Čuveni filozof je deo svog rada posvetio i srpskom kulturnom nasleđu. U novembru 1861. Niče udruženju "Germanija" predaje svoju kompoziciju pod nazivom "Serbier". Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama, pet lirskih i jedne epske, pod naslovom: "Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche". U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: "Djevojka ružici", "Konj se srdi na svog gospodara", "Riba i djevojka, "Sestra kuša brata" i "Jedno drago i to nadaleko".

Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan".

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Trebalo je da prođe deset dana kako bih prvi put osetio pesimizam kada je u pitanju nastup fudbalske reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Čitav dan počeo je pomalo naopako. Navala gostiju iz Srbije koji su u hotel stigli kako bi podržali “orlove” u obližnjem Minhenu, iznenadila je radnike u hotelu kao putare sneg u januaru. Na doručku je vladala prava nestašica viljuški kojih nije bilo dovoljno za sve goste, pa smo mnogi od nas čekali i po desetak minuta ne bi li dobili pribor za jelo.

Sve me je to setilo na Viljušku iz filma “Lepa sela lepo gore” koji je objašnjavajući zapadnom svetu koliko je srpski narod bio napredan u odnosu na ostale apostrofirao korišćenje pribora tokom obroka.

"Srbin viljuškom ‘boc’, a Švaba i Englez rukama…"

Okružen srpskim navijačima, ne mogu da sakrijem da sam imao dobar osećaj pred utakmicu sa Slovenijom. Čekajući ispred autobusa koji je uskoro trebalo da krene, prošao je vozač kamiona koji nas je trubeći pozdravio sa visoko uzdignuta tri prsta. Put od Augzburga do Alijanc arene prekratio sam brojnim razmišljanjima. Dijapazon se kretao od potencijalnog toka utakmice i Piksijevih misli, pa sve do sopstvenih uspešnih i manje uspešnih ljubavnih pohoda koji su bili promenjivog žanra. Ima tu “mesa” i za dramu, ali i za (tragi)komediju.

Buru u mojoj glavi prekinuo je Italijan na autoputu koji je u kolima pričao s nekim na slušalicama, a u jednom trenutku je bukvalno ostavio i volan i menjač kako bi rukama dočarao sagovorniku šta je želeo reći. Nekad se pitam, da li bi Italijani umeli da komuniciraju bez upotrebe ruku?

Sama Alijanc arena je ogromno zdanje na nekoliko spratova. Stigao sam nekoliko sati pre početka utakmice što je bilo dovoljno vremena da se smestim u medija centru, ali i da osetim šta se dešava oko stadiona. Dugo nisam doživeo tako prijatnu atmosferu uzevši u obzir značaj utakmice. Reka srpskih i slovenačkih navijača kojih je, po mojoj proceni, bilo malo više slivala se ka ulazima, neretko i zajedno idući i pevajući. Nije bilo naznaka niti jednog jedinog incidenta, što se potvrdilo i na glavnom gradskom trgu u Minhenu gde su navijači oba tima imali zanimljive performanse.

Nisam tražio priču, ali je priča našla mene.

Kretajući se oko stadiona ugledao sam jednog momka iz Azije s dresom Crvene zvezde. Bio je to dres Hvanga In Boma koji je nosio tip iz Južne Koreje. Zaustavio sam ga kako bih popričao sa njim, pa mi je otkrio da je preleteo čak 8.600 kilometara iz Daežona kako bi ispratio Srbiju koju je zavoleo zbog Zvezde i Hvanga. U razgovoru sa njim osetio sam neverovatnu dozu zahvalnosti, skromnosti, poniznosti i smirenosti i to će mi dugo ostati kao snažan utisak.

Sve na tribinama i na terenu ste već sami videli. Čitava priče počinje da liči na Katar 2022. što me nimalo ne raduje. Voleo bih da grešim, ali nemam utisak da će naš tim uspeti da pobedi Dansku koja umnogome podseća na Švajcarsku, timove protiv kojih do sada nikako nismo umeli. Na stadionu Bajerna otišao sam u svečanoj beloj košulji, boju nisam promašio, ali je možda bilo prikladnije da su se dugmići kopčali nazad jer samo lud čovek može da preživi onakvu dramu bez posledica. Možda lagana prehlada i jeste dokaz da ipak nisam lud.

Remi koji je više ličio na poraz teško mi je pao, a posle gužvi na autoputu vratili smo se u Augzburg sa barem 40 minuta zakašnjenja. U hotelu smo samo ostavili stvari i taksijem se uputili ka centru grada kako bi pojeli nešto pre nego što se za manje od dva sata sve zatvori. Ušavši u taksi, začuli smo domaću muziku, pa smo se vozaću obratili na srpskom.

Nije znao niti jednu jedinu reč.

Spasao nas je turski restoran brze hrane u kojem je bilo i dosta Nemaca, što je bio dobar znak. Sa šiš-ćevapom u stomaku i brigama u glavi, u hotel sam se vratio potpuno emotivno iscrpljen.

Izgleda da sam u lošoj formi.