Vetar promene (14)

Skorpions (engl. Scorpions) je hard rok i hevi metal bend iz Hanovera, Nemačke. Bend je 1965. godine osnovao Rudolf Šenker, a originalna se postava sastojala od Šenkera na ritam gitari koji je i pevač, Karl-Hajnca Folmera na glavnoj-gitari, Lotara Hajmberga na basu i Volfganga Džionija na bubnjevima. Najpoznatiji po svojoj himni iz 1984. "Rock You Like a Hurricane" i baladi iz 1991. "Wind of Change", Skorpionsi su prodali više od 100 miliona ploča, što ih čini jednim od najuspešnijih rok bendova iz kontinentalnog dela Evrope. Tokom svoj postojanja, Skorpionsi su često menjali postavu, a aktuelna je: Klaus Majne (vokal), Matijas Jabs (gitara), Rudolf Šenker (gitara), Pavel Macivoda (bas-gitara) i Miki Di (bubnjevi).

Nemačka grupa objavila je čak 19 studijskih albuma što je čini jednom od najplodonosnijih na svetu. Iako sastav peva i piše pesme na engleskom, članovi benda ne mogu da vode konverzaciju na engleskom. Skorpionsi su popularniji u svetu nego u Nemačkoj gde im javnost nije naročito blagonaklona zbog pevanja na engleskom. Bend je to učinio kako bi generisao više prodaja albuma, samim tim i bolji prihod zbog većeg, internacionalnog tržišta. Skorpionsi su zabranjeni u Kini, a bili su prvi bend iz zapanog sveta koji je nastupao u Sovjetskom savezu, bilo je to 1988. godine u tadašnjem Lenjingradu kada je koncert bio rasprodat.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Svakim novim danom, nivo euforije u vezi nastupa reprezentacija Srbije jenjava. To je nešto što nikada nisam osetio otkako radim posao sportskog novinara. Sve se manje među novinarima spominje utakmica sa Danskom, kao da je svima jasno šta će se dogoditi na Alijanc areni. Ne nužno katastrofično ili tragično, međutim ljudi su to koji su već prolazili ovaj deža-vi već mnogo puta.

Posle ustaljene jutarnje rutine, bilo je vreme da se uputimo ka Rozenauštadionu gde su fudbaleri Srbije obavili poslednji trening pred utakmicu sa Danskom. Stigli smo tačno na vreme. Igrači su delovali opušteno, a Piksi je ponovo izašao sa Lazarom Samardžićem što kao da je najava da će momak rođen u Berlinu započeti odlučujuću bitku za ”orlove” od prvog minuta. Koliko je Samardžić veliki patriota može pokazati i zanimljivo otkriće da je, kada je prvi put pozvan za reprezentaciju Srbije nakon što je prethodno odbio Nemačku, zatražio čak 70 karata za svoju rodbinu kako bi ga videla na delu u Beogradu.

Ipak, na terenu ne igra samo patriotizam, već i fudbalsko umeće koje 22-godišnji fudbaler neupitno poseduje.

Posle završenog treninga, bilo je vremena za kratak predah pre nego što ćemo se uputiti ka Minhenu gde će biti održana konferencija za medije. Glavni grad Bavarske ponovo je na mene ostavio utisak prave svetske metropole, grada u koji ljudi dolaze sa svih strana sveta kako bi ostvarili svoje snove. Nikada na taj način nisam razmišljao o Minhenu.

Grad se “crveneo” od navijača Danske kojih je bilo značajno više nego srpskih, što je i razumljivo uzevši u obzir platežne mogućnost prosečnog Srbina. Razmišljajući o našem narednom obroku, odlučili smo se za jedan restoran bavarske hrane koji izlazi na jednu od ulica u samom centru grada. U tradicionalnoj bavarskoj nošnji, dočekao nas je Grk koji navija za Panatinaikos, ali je za potrebe posla lako “prebacio” na PAOK. “Andrija Živković najbolji igrač u Grčkoj! Kako ne znam, znam mu ženu, ona je sada trudna”, ubeđivao nas je “namazani” Grk koji očigledno zna sve tajne svoga posla.

Sam restoran ima veoma lep enterijer kojem nemački šlageri dodatno daju tradicionalnu notu. Da li sam ja pogrešio u izboru ili je generalno tako, šest tankih kobasica uz kiseo kupus mi nisu baš prijali. Na stranu što ja kiseli kupus uopšte ni ne jedem, ali izgleda da nisam dobro znao taj nemački baš najbolje…

Cene su bile pravo “šišanje”, a nakon obroka krenuli smo ka metrou kada smo začuli jednu dobro poznatu numeru. Marijenplacom je iz harmonike jednog Roma dopirao “Đurđevdan” što nas je posebno razgalilo. Nakon što smo krenuli, usledilo je Užičko kolo koje nas umalo nije nateralo da se vratimo kod njega. Ipak, trebalo je stići na konferenciju.

Njoj je prisustvovao i novinar danskog Tipbladeta Jakob. Jedna od najlepših stvari u sportskom novinarstvu pored mogućnosti da utakmice ispratite uživo, besplatno i sa sjajnih mesta na stadionu jesu poznanstva sa kolegama iz inostranstva. Jakob je delovao veoma predusretljivo i neposredno, zahvalili smo se jedan drugom na pomoći i nastavili svojim putem.

Za ove dve nedelje u Nemačkoj brzo sam shvatio da te sistem automatski dovede u red, a da toga nisi ni svestan. Ako napraviš drugi red na pokretnim stepenicama, oni koji žure će ti veoma direktno staviti do znanja da se to ne radi. Kada nisi u sistemu, ne možeš ni da funkcionišeš u njemu. Mnogim strancima je tako nešto blagoslov, ali ne kriju da ih striktan sistem ponekad i nepotrebno zamara.

I evo me sada, u mračnoj sobi iz čijih prozora stidljivo promoljava sunce. Ustao sam da napišem dnevnik za koji se nadam da neće biti pretposlednji. Nadam, jer da se uzdam ne mogu.

Potreban je vetar promene.