PROFIL - Srbija - Šta bude biće…

 Neka loženje počne.

To bi mogao da bude naslov i valjda ne postoji neko ko prati reprezentaciju ko nije oprezan pred šampionat. Kada je prethodno prvenstvo, ono svetsko u Kataru u pitanju, optimizam je bio veći, jer je u kvalifikacijama naš tim igrao sjajno.

Sada nema euforije, grupa je bila takva da čak ni "Orlovi" sa svojim tradicionalnim brljotinama nisu mogli da se ne plasiraju, ali daleko od toga da su bilo koga impresionirali.

Pokazali smo mnogo boljki, vratile su se neke stare navike, nema više kohezije iako će to igrači i selektor demantovati.

Videli smo mučenje u većem broju utakmica u kvalifikacijama, na to su se nadovezali neuspesi u prijateljskim utakmicama, mada je tu utisak uvek ispred rezultata. Ekipu su pratile i nevolje, ali to ne može da se koristi kao alibi, i ostali timovi imaju problema sa povredama.

Ono što na papiru izgleda kao skup odličnih pojedinaca, kada Srbija i reprezentacije čijih je država bila deo nekako prečesto se ispostavi kao zabluda. Čini se da su "Orlovi" nasledili najviše loših stvari od nekadašnjih Jugoslovena, naviku da budu loši kada se najviše očekuje, trzavice i obraćanje pažnje na stvari koje su okolo fudbala, ne na terenu. Sa tim u vezi, ova ekipa ipak nema takav "bočni" upliv za razliku od nekih ranijih, ali ne možemo da bude preveliki optimisti ako se setimo mečeva sa Mađarima pa i Bugarima. Protiv timova kao što je Bugarska, Crna Gora, Litvanija individualni kvalitet može da odluči, što će reći dosta je i Mitar, ali takvih na prvenstvu nema. Nije to ni Slovenija koju bezrazložno potcenjujemo.

Dragan Stojković je ostao pri nekim principima koji su radili pred Katar, ali ne i tokom turnira. Fudbal ne poznaje univerzalnu formulu uspeha, da nije tako ne bi ni bio toliko popularan.

Naš selektor je prešao za relativno kratko vreme od aklamacije i obožavanja do sumnje i kritika, poziva da podnese ostavku. Delom je do našeg mentaliteta, ali i delom do njegovog odbijanja da se menja. Nakon loših partija u kvalifikacijama, ali i proverama tokom proleća, rekao je da će problemi biti rešeni i da nas čeka lepše lice tima.

Da, on može da se pozove na to da je prvi selektor koji je odveo Srbiju na EP, ali ne može da pobegne od činjenice da je grupa bila u najbolju ruku prosečna i da smo završili kao drugi.

Treba očekivati da selektor ostane pri ideji da igra sa trojicom u poslednjoj liniji i to opet ne deluje kao problem kada vidite Pavlovića, Blekija Milenkovića, Veljkovića. Ono što je činjenica koju često prećutkujemo je da oni igraju slabije poslednjih par godina nego u svojim timovima.

Složićemo se svi da ovakva tri golmana nismo imali nikada, Rajković pravi čuda u Španiji, Vanja je odličan u Seriji A, Đorđe Petrović otkrovenje u Čelsiju. Samo, i zapamtite ovo u danima koji slede, ako vam je golman najveća uzdanica u odbrani, onda ste u nevolji.

Solidno smo pokriveni i na spoljnim pozicijama sa Kostićem i Živkovićem koji su prepuni iskustva, kao primarnim "ving-bekovima", u veznom red Lukić, Ilić, Maksimović nude stabilnost, mada nemamo mnogo kreativnosti van Tadića koji bi u nekom idealnom rasporedu igrao u "rupi" iza Vlahovića i Mitrovića. Ali, zamislite da izađemo protiv Engleza tako ofanzivno? Jednostavno, neće se desiti. Mitrović je tačka oslonca, trenutno je povređen, ali kada se oporavi prva je opcija. Vlahović je u mnogo boljoj formi nego pred Katar i to je plus. Dva dobra igrača uvek mogu zajedno, to je lažna dilema, samo selektor ipak naginje ka 3-5-1-1, ili sa druge strane, ako proba sa četvoricom u poslednjoj liniji, igrao bi sa duplim pivotom (ne smatramo da Srbija može da odgovori takvim zahtevima igre). Milinković-Savić je uvek rebus kada igra za reprezentaciju, on pruža slabe partije nego u klubu.

Možda vam se čini da smo previše pesimistični, nije to, nego imamo mnogo iskustva. Imali smo i znatno jače timove u doba SR Jugoslavije, nikada nismo napravili ništa. Doduše, ti timovi su imali veći ego, i manjak autoriteta selektora, ali sada nemamo ljude koji sami prave prevagu. Možda je i to spas, previše smo u prošlosti zavisili od improvizacije, trenutka, "vica" u igri kako su to govorili strani treneri. Hajde za promenu da budemo prizemni i skromni, da damo sve što možemo, pa kako bude. Jer, to je jedini recept, sve ostalo je samo precenjivanje i nezrelost.

ISTORIJA

Obuhvatićemo istoriju zajedničke države Srbije i Crne Gore, od kada su "Orlovi" na sceni, ovo je prvi plasman u završnicu EP. kao SR Jugoslavija, prvi pokušaj je bio uspešan i niko nije mogao da pretpostavi da će biti i jedini takav. Krnja Jugoslavija je u grupi otišla ispred Hrvata zahvaljujući onom čuvenom remiju u Zagrebu. Otišli smo, ispostavilo se, bolje da nismo. Prošli smo grupu, ali nismo pobedili Sloveniju, izgubili smo preokretom od Španaca, savladali smo nakon majstorske partije sadašnjeg selektora Norvešku, to nam je donelo prolaz. Tu smo se obrukali protiv Holandije, naš poslednji meč na EP.

Kasnije su se imena država menjala, SCG je 2004. u kvalifikacijama ostala iza Italije, ali i Velsa, da se ne vraćamo na bolne azerbejdžanske uspomene, tada smo pali najniže, tim pre što nije bio samo fudbal u pitanju.

Četiri godine kasnije nastupili smo kao Srbija, prvi put. I iako su stvari delovale obećavajuće na početku sa pobedama kod kuće (Žigić je srušio i Belgiju i Azere), ostavili smo kosti u Kazahstanu, nismo pobedili ni Finsku, ni Jermeniju, Belgija nam se revanširala u Briselu i na kraju nismo otišli u Švajcarsku i Austriju.

Ali, zato smo četiri godine kasnije bili baš optimistični nakon Mundijala u Africi, mada su kvalifikacije počele sukobom koji je tinjao između selektora Antića i predsednika Karadžića, "Đenova" je bila nova politička igra u pozadini, Pižon Petrović je završio kvalifikacije, nismo dobili Sloveniju, pa je umesto Srbije u baraž otišla Estonija. Nismo sigurni da li je to veći blam ili poraz od Azerbejdžana.

Verovali smo da možemo u Francusku 2016. godine, Siniša Mihajlović je podmladio tim, videli smo navodno svetlo na kraju tunela, desio se "dron", Albanija, nismo dobili Jermene, nismo ni imali šansu. I tada smo uspeli nemoguće da ne odemo ni kada je otišao gotovo svako.

Nadu smo vratili plasmanom u Rusiju, ali post-generacija je pala protiv Škota u baražu, kada niko to nije očekivao. Prethodno u grupi, naša "bestia nera" Ukrajina i Portugal su nas ostavili u predvorju. Liga nacija nam je omogućila "repesaž" odnosno popravni, ali učinili smo da "Tartan Bojsi" odu na veliko takmičenje potpuno neočekivano i zasluženo.

I eto sada, pogledao nas je žreba, plasirali smo se i to je već preduslov za velike snove.

PROGNOZA

Nismo realni, ni objektivni. U grupi C Engleska je apsolutni favorit, Danci su bolja ekipa, prema mišljenju većine od Srbije. Nije samo prijateljski meč, možda nije i uopšte merilo. Preslišali su nas na "Parkenu", mada kako rekosmo, to nije reper. Ipak, Danci su dugo zajedno, imaju više iskustva na velikim takmičenjima, igrali su polufinale pre tri godine, retko u poslednjih deset godina (u Kataru je to bio slučaj) ne prolaze grupnu fazu.

Od Srbije se očekuje da ode dalje, da makar osvojimo četiri boda, to bi u nekom sledu okolnosti moglo da garantuje prolaz sa trećeg mesta. Što će reći dežurni matematičari, "pobedimo Slovence, odigramo nerešeno sa Danskom, a protiv Engleza šta uradimo".

Ono čega se plašimo je otvaranje protiv Engleza. Obično na velikim takmičenjima kada izgubimo prvi meč ne umemo da odgovorimo, fatalistički smo raspoloženi, nema veze sa kvalitetom rivala. već našim "katastrofičnim" mentalitetom. Nije to naravno pravilo, ali skloni smo i da se precenjujemo, ali i potcenjujemo kada stvari ne krenu onako kako se nadamo.

Nepredvidivi jesmo, ali se to ipak više odnosi kada smo favoriti. Nema razloga da bilo koga olako shvatamo. Ako prođemo kao treći recimo, to verovatno garantuje teškog rivala u drugoj fazi, mada ne mora da znači, ako recimo ukrstimo sa grupom F, a tamo ne bude prvi Portugal (nisu oni bauk, bez obzira na sve). Ako budemo drugi, onda idemo po mnogima na Nemačku, odnosno pobednika grupe A. Reći će neko kroz šalu, "Ma bolje Nemci nego da Švajcarska osvoji grupu pa da igramo sa njima". Ili možda nije šala?

No, da ne idemo tako daleko, treba proći. Posle pritiska nema...