Alles gut (8)

Ramštajn (nem. Rammstein) je nemački bend formiran 1994. godine. Najpoznatiji su predstavnici muzičkog pravca zvanog industrijski metal na svetu, a takođe i verovatno najpoznatiji nemački bend današnjice. Ime su uzeli po zapadnonemačkoj vojnoj avio-bazi Ramštajn, koja je bila poprište nesreće pri održavanju avio-mitinga 1988. godine. Iako su skoro svi tekstovi ovog benda na nemačkom, to nimalo nije uticalo da se njihova popularnost proširi i na celu Evropu, SAD, Australiju i Novi Zeland. Članovi Ramštajna su: pevač Til Lindeman, solo gitarista Rihard Cven Kruspe, ritam gitarista Paul Landers, bas-gitarista Oliver Ridel, bubnjar Krištof Šnajder i klavijaturista Kristijan Lorenc. Bend je izdao osam studijskih albuma.

U okviru turneje "Europe Stadium Tour", Ramštajn je krajem maja 2024. održao dva koncerta na Ušću u Beogradu, sa oko 120.000 prisutnih gostiju. Ramštajn nikada nije ostao bez nekog člana jer su u ovom sastavu od osnivanja 1994. godine. Kristof Šnajder je pre Ramštajna bio instaler telefona, dok je Til Lindeman kao talentovani plivač bio planiran za učestvovanje na Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine, ali je odustao od plivačke karijere. U Rusiji i pojedinim skandinavskim zemljama, tekstovi Ramštajna se koriste u udžbenicima za nemački jezik. Među najpopularnijim pesmama Ramštajna spadaju “Du Hast“, “Mein Herz Brennt”, “Deutschland”, “Sonne”, “Ich Will”…

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Da mi je neko rekao da ću postati meteoropata pre ulaska u četvrtu deceniju, ne bih mu verovao. Prosto je neverovatno koliko su mi sunčani zraci podigli raspoloženje u prvom pravom letnjem danu otkako sam u Nemačkoj. Da nije osvanuo jučerašnji dan, mislio bih da Nemci i nemaju leto.

Posle završenog dnevnika koji me tera da ustajem prilično rano svakoga jutra (nije žalba, samo konstatacija), bilo je vreme za doručak. U vazduhu se osetilo ogromno olakšanje jer je jedina profesionalna obaveza bila odlazak na konferenciju za medije na kojoj je prisustvovao Nikola Milenković, vlasnik Harija Kejna. Idući ka punktu na kojem se nalazi hrana za doručak, ugledao sam porodicu iz Hrvatske sa dresovima svoje reprezentacije. Autoritativni otac sa dvojicom sinova uživao je u svom obroku dok je u glavi verovatno pravio kalkulacije kako “kockasti” mogu dalje posle poraza od Španije.

Fokus na idiličan porodični prizor prekinuo je duet Eltona Džona i Due Lipe sa zvučnika hotela kada sam shvatio da nije baš sve tako crno u ovoj zemlji. Ima i nečeg plavog, što bi rekao moj cimer.

Delimično odrađen posao bio je dobar znak da lagano krenemo ka centru grada koji je na augzburških 30 stepeni izgledao kao letovalište. Žene su odjednom postale lepše, muškarci opušteniji i šetajući kroz gradsko jezgro shvatio sam da mi ovaj dan niko i ništa ne može da pokvari.

Po završetku konferencije, uputili smo se ka velikom trgu u starom gradu kako bismo pojeli i nešto čorbasto. Neko čudo s pečurkama bilo je iznenađujuće ukusno, a zanimljive priče starih novinarskih vukova učinile su dan još opuštenijim. Gledajući prizor prokišnjavanja krova na stadionu u Dortmundu neposredno pre utakmice između Gruzije i Turske, setio sam se nedavne informacije o tome kako je reprezentativac Srbije Andrija Živković svom, a malo i mom matičnom klubu popravio krov upravne zgrade sopstvenim novcem. Dortmund radi, FK Car Konstantin se gradi.

Jedna od slika koja će mi definitivno ostati u sećanju jeste piknikovanje mladih Augzburžana širom grada. Ništa to ne bi bilo čudno da oni to ne čine na kaldrmi Rathausa, centralnog gradskog trga koji se polako punio iz sata u sat. Bilo je i onih koji su imali piknik na mostu iznad voznih šina.

Po povratku u hotel brzo sam se osvežio i odlučio da provedem veče u centru grada u društvu kolega gledajući večernju utakmicu između Portugalije i Češke. Međutim, Turci su me dearanžirali svojom burnom proslavom zbog pobede nad Gruzinima koja je digla čitavu Nemačku na noge. Gradski prevoz morao je biti obustavljen, pa sam dvadesetak minuta pešačio kroz pejzaže crvenih turskih zastava uz zvuke automobilskih truba i orijentalne muzike.

Turci su me dearanžirali u večernjim planovima.

Nemačka na nogama zbog pobede Turske. pic.twitter.com/IXUWHyPoXO
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) June 18, 2024

Tako ćemo i mi u četvrtak. Moramo.

Neobična, gotovo mediteranska arhitektura Altštada (stari grad) učinila je da se osetim kao da sam u Kušadasiju, a ne u Bavarskoj. Gosti u kafićima relaksirano su ispijali svoje kafe, aperole i piva hvatajući sunčane zrake koje su i oni jedva dočekali. Stižem do gradskog trga uz malo zakašnjenje, a prema brzini nestajanja soka od ječma lako se moglo zaključiti da su čaše bile bušne. Još malo priča za sećanje dugo i brzo je došlo 11 uveče. Tek u poslednje vreme shvatam koliko je muzika zapravo važan deo mog života, a ”Beautiful Girls” Šona Kingstona vratio mi je film unazad punih 15 godina i setio me na prvu školsku ljubav. Gde je i šta radi? Kako je 15 godina prošlo tako brzo? Mnogo je pitanja na koje nisam imao odgovore u gluvo doba večeri. Nisu ni bili bitni.

Poslednji zvižduk Marka Gvide u Lajpcigu pokazao je fajront i mnogobrojnim okupljenim ljubiteljima Kristijana Ronalda na albanskom jeziku. Zna se ko je ostao poslednji. Da nismo ustali ubrzo, motkom bi nas terali iz kafića.

Svoje fizičke (ne)sposobnosti kolega i ja smo demonstrirali punim sprintom ka poslednjem polasku tramvaja koji nam je izmakao pred nosem. Do hotela smo stigli opuštenim hodom za tridesetak minuta što nam nije pokvarilo raspoloženje. Naprotiv.

Alles gut.