Krhkost lepote u lavirintu rezultata

Nepisano je pravilo da kičmu pobednika čine porazi. Setite se makar jedne uspešne reprezentacije koja je stigla do trona bez ožiljaka prošlosti, neophodnih na putu najveće slave.

Kao u životu, putevi fudbalski su zamršeni, a kao indigom može da se prepiše Njegoševo pravilo da čašu meda niko još ne popi dok je čašom žuči ne zagrči.

Decenijama unazad svedoci smo mnogih primera iz prošlosti koji dokazuju priloženu tezu, a jedan se odnosi na reprezentaciju Francuske iz 1984. godine kada je kao domaćin prvi put u istoriji postala evropski šampion.

Bila je to kruna generacije koju je kao selektor predvodio Mišel Idalgo, a kao igrač njegov imenjak Platini – jedan od nekolicine fudbalera koji su obeležili 20. vek najpopularnijeg sporta.

Krah na Mundijalu u Argentini 1978. godine i bolna eliminacija u polufinalu Svetskog prvenstva u Španiji četiri godine kasnije dali su im neophodnu komponentu otpornosti na bol koja im je bila presudna za trijumf u domovini.

Godine traganja za čarobnom formulom uspeha definisane su u Idalgovoj poruci igračima da sav fokus usmere na igru, a da će rezultat doći kada mu bude vreme.

Željeni rezultat je izostao te bolne noći u Sevilji 1982. godine u polufinalu protiv selekcije Zapadne Nemačke na prvenstvu gde je igra Francuza ličila na poeziju, nalik onoj čije su stihove na terenu u daljoj prošlosti pisali Mađari i Holanđani.

Usud da se lepota često gubi u lavirintima rezultata, Francuzi su usvojili dve godine kasnije. Oni naklonjeniji romantizmu reći će da je igra „Trikolora“ toga leta više ličila na prozu, sa Platinijem kao glavnim junakom francuskih romana, nego li da poeziju koja ostavlja bez daha.

Idalgovi izabranici su shvatili krhkost lepote u lavirintu rezultata, jer uprkos tome što ostavlja bez daha, ona i sama umire u stihovima koje podsećaju na tužan cvrkut ptica.

Mada su do titule kontinentalnog šampiona stigli pobedom u finalu protiv Španije, mnogima je u najvećem sećanju ostao polufinalni duel protiv Portugala u Marseju.

Sa „Magičnim kvadratom“ na sredini terena koji su osim Platinija činili Žan Tigana, Alen Žires i Luis Fernandes, Francuska je ušla kao favorit u meč protiv selekcije koja je skoro dve decenije bila na marginama evropske fudbalske mape.

Legendarni britanski novinar Stiv Kari je uoči meča na „Velodromu“ potcenjivački pisao o Portugalcima, izražavajući se rečnikom slenga da će njihova zasluga biti samo u tome što će prisustvom stvoriti uslove za igru.

Ulogu autsajdera Portugalci su oberučke prihvatila tog 23. juna na stadionu Olimpika iz Marseja i vrlo malo je nedostajalo da klicu iberijskog prokletstva zametnu u najvećoj francuskoj luci.

Francuzi su slavili nakon produžetaka 3:2, a junak pobede bio je Platini golom u 119. minutu meča obeleženog pogocima dvostrukih strelaca Žana-Fransoe Domerga sa jedne i Portugalca Žordaa sa druge strane.

Bio je to prvi u nizu zvaničnih duela reprezentacija čiji će susreti obeležiti poslednje decenije nadmetanja na velikim turnirima, zaključno sa 2016. godinom gde će se Portugalci u finalu Evropskog prvenstva u Francuskoj osvetiti domaćinu.

Ako je vreme navuklo patinu zaborava na bol iz Marseja, Portugalce će dugo proganjati nesrećni poraz od Francuza u polufinalu Evropskog prvenstva 2000. godine u Belgiji i Holandiji.

Izuzetna generacija portugalskih fudbalera očaravala je dopadljivom igrom u trenucima kada je već bilo poznato da će biti organizatori sledećeg turnira najboljih evropskih reprezentacija.

Predvođeni Luisom Figom, koji će tog leta prelaskom iz Barselone u Real Madrid načiniti jedan od najbombastičnijih transfera u istoriji fudbala, Portugalci su se u polufinalu ustremili na tadašnje svetske šampione Francuze.

Baš kao što je Platini 16 godina ranije bio koban za tim sa Iberijskom poluostrva, tako je Zinedin Zidan na stadionu u Briselu srušio snove malene, ali ponosom ispunjenje nacije, još od vremena kada ih je Euzebio zarazio fudbalom.

Svašta je moglo da se dogodi na pravoslavni Vidovdan te 2000. godine da rezervista Silvan Viltor nije doslovno napucao Abela Ksavijera u ruku, a sudija Ginter Benko bez mnogo dvoumljena pokazao na jedanaesterac.

Bilo je to pri rezultatu 1:1 u trenucima kada je izgledalo da će penali odlučivati prvog polufinalistu kontinentalnog šampionata. Heroj nacije Zidan je ušao pod kožu Platinija, nanevši novu dozu bola Portugalcima, koji će vrhunac gorčine osetiti u finalu protiv protiv Grčke četiri godine kasnije.

Na sveže zaceljene rane sa prvenstva Evrope 2004. godine, Francuzi će dodati šaku soli i u polufinalu Mundijala dve godine kasnije kada će Zidan ponovo sa penala poslati Portugalce kući.

Detalj koji je odlučio pobednika bio je prekršaj Rikarda Karvalja nad Tjerijem Anrijem u prvom poluvremenu, a u prilično skromnom meču na „Alijanc areni“ u Minhenu Francuzi su bili bolji za gol koji ih je odveo u finale.

Za razliku od pobeda u polufinalama iz 1984. i 2000. godine nakon kojih su osvajali šampionate, trijumf iz Nemačke nad Portugalcima nije mnogo pomogao Francuzima jer su im se na putu trofeja svetskog šampiona isprečili lukavi Italijani.

I taman kada se činilo da pleća malene zemlje kao što je Portugalija ne mogu da podnesu prekomernu dozu bola, stigla je 2016. godina i čuvena uspavanka u finalu Evropskog prvenstva u Francuskoj.

Okosnica generacije „Galskih petlova“, koji će dve godine kasnije u Rusiji postati svetski šampioni, nadmudrena je od Portugalaca, selekcije čiji put do evropskog trofeja je protkan samo jednom pobedom u regularnom delu igre.

Iako je Kristijano Ronaldo bio na vrhuncu, tadašnji as Real Madrida više je ličio na vođu ratnika nego li na skup fudbalera dostojnih da se raduju šampionskoj titulu.

Toga leta u Francuskoj u timu Fernanda Santosa jedino su Ronaldo i Nani ispoljavali kreativni dar pred protivničkim golom, dok je ostalih devet fudbalera na terenu više služilo da ispreplete neprohodnu mrežu do svog gola nego li ga ugrozi rivalski.

Kao da su pre osam leta rešili da dugove iz prošlosti naplate obacivanjem sebe, a prevenciju od poraza pretvore u destrukciju igre, koje će se nepunu deceniju kasnije slabo ko sećati.

Prvi evropski trofej, ostvaren golom rezerviste Edera u produžecima, Portugalcima dugoročno nije mnogo toga doneo, a Francuzima je zbio redove za dva svetske finala koja će uslediti.

Ako je to cena naplete bola, onda su Portugalci bili mnogo simpatičniji u okvirima zavodljivih gubitnika čije stranice knjige su možda lišene srećnog završetka, ali su bar ispunjene sadržajem koji drži pažnju.

Ovako su „bez ispaljenog metka“ pogodili metu, svesni da je to strana fudbala koja ih ne čini srećnim, već samo manje tužnim.

Uprakos promeni selektora i dolaska Roberta Martineza, Portugal je ovog leta u Nemačkoj pokazao da teško izlazi iz Santosovih okova, a sporo probijanje do četvrtfinala ne garantuje naročitu promenu pred duel protiv Francuske.

Duel dve reprezentacije u Hamburgu igra se u petak od 21 sat, a rivali ga dočekuju bez naročitog optimizma, svesni da nisu briljirali u prethodna četiri meča na prvenstvu Evrope.

Kao aktuelno svetski vicešampion, Francuska slovi za blagog favorita, bez čvrstih argumenata u igri da joj se bezgovorno veruje u trijumf.