Reprezentacija Srbije - Gazde bez odgovornosti...

Slučaj vojskovođe ovdašnjeg, Stojković Dragana i njegovih demoralisanih i naoko potištenih legija je pokazna vežba kako funkcioniše dan sutra u srpskom fudbalu. Jedni bi mamuzali konje na izdisaju, drugi nariču nad okamenjenim prizorima apokalipse, treći obožavaju miris napalma u zoru. 

Duboko verujem da negde na kakvom srpskom srednjevekovnom kamenu postoji isklesano uputstvo za ponašanje u kriznim situacijama. Nešto tipa "anđeo je progovorio kroz monaha Jerotija i poručio narodu da uvek bira očiglednu metu, ma koliko bila pogrešna bila".

Nije meni zapalo da branim Piksija jer to verovatno ne bi uspeli ni advokati O-Džej Simpsona, ovo je samo pogled u naše naravi i tu želju da se leš gurne u podrum i odlučno krene istom stranputicom.

Ono što smeta je što smo abolirali igrače. Pojaviće se već neki teoretičar opštih mesta sa mudrošću tipa, "Mi bolje igrače nemamo". I to je uglavnom tačno, uz ogradu da komparacije ipak imaju veći raspon od sintaksičke funkcije.

Drugim rečima, malo je toga pozitivnog izvan gramatike može se pripisati fudbalerima Srbije na prethodna dva takmičenja. Možda će vas zavesti naoko logična pomisao  da se grupa ponaša kao njen vođa, ali po meni, pre će biti da se pojedinac ugleda na čopor u ovom slučaju. Prva teorija odriče od odgovornosti sledbenike što mi obožavamo...

EPA-EFE/GEORGI LICOVSKI

Nije ni tajna da fudbaleri ne cene posebno selektora. Izvan zaklinjanja u zajedništvo, smehotresne titule "Mistera", bacanja trankilizatorskih poruka u javnost, valjanja otrcanih parola o otadžbini, žrtvi, krvarenju za opšti interes.

Pristojni ljudi podrazumevaju maksimum u želji, ozbiljni poslovi zavise od kvaliteta urađenog, nikako od namere da se nešto uradi. Sve ostalo je izgovor slabog đaka i odlaganje neizbežnog. U ovom slučaju je neizbežno to da milioniti put ne uradimo ništa na velikom takmičenju. Mentalitetska stvar ili ne, tek u raspadu Jugoslavije, u pregovorima o fudbalskoj sukcesiji nama u Srbiji je zapao najgori komad loptačkog nasleđa, pozivanje na razum kada je sve gotovo.

Mi želimo da budemo pobednici, nakon što izgubimo. Ratnički raspoloženi pošto smo već prepustili sve bez otpora, kao recimo protiv Engleske u prvih 20 minuta. Naše su ambicije da skačemo visoko tek nakon što iskopamo sebi duboku rupu da ne možemo više da izbauljamo napolje. Protiv trule Danske (i Šekspir bi se zapanjio koliko su bili loši te večeri) smo rešili da panično mlataramo rukama kada je voda bila preko grla. I to nije samo do stratega za koga su mnoge stvari propušteno gradivo. Nemoj mi, što kažu Crnogorci, razdvajat' fudbalere u tom privilegovanom odeljenju smorene dece.

Kako da igrači promene nešto kada je selektor nedorastao situaciji? 

Pa, na primer Piksijeva generacija se dogovarala mimo selektora koji su devedesetih bili krpeni inventar  u lutkarskom pozorištu Miljana Miljanića. Nećete me valjda ubeđivati da skupe svlačionice slušaju nejake Uroše u odelima širom sveta.

Mi smo delulu tim, ali ne baš toliko da bi potpuno negirali, ne zdrav razum, već naviku, to jest nagon za samoodržanjem. Ili ako hoćete, slepo verovanje u kapetana koji nepokolebljivo vodi brod ka santi leda na pučini nikako nije deo fudbalske tradicije. Nigde, pa ni kod naših naroda i narodnosti.

Ako je za utehu, možda ovo neće biti poslednje takmičenje na koje smo otišli, ali sigurno neće biti poslednje na kome su se igrači zabavljali dok selektor hoda po dasci nad morem koje vrvi od ajkula.

Rahmetli Antić je u svojim penzionerskim danima pričao kako su ga pojedini igrači izbušili tokom Mundijala u Južnoj Africi. Nikada Radomir iz Užica nije pominjao imena, bio je pametniji od toga, ali je nekako nagoveštavao da je tu bilo i bitnih igrača, što će reći momaka sa postera srpskog fudbala. Ako Piksi hoće da uči od slavnog prethodnika koji je uz to bio i mnogo ozbiljniji trener, prvi korak mu je izgleda odšteta kada ga budu žrtvovali.

"Ne verujem dok ne vidim", to je moj stav kada je u pitanu navodna ponuda od 10 miliona evra za u javnosti obesčašćenog srpskog selektora od neimenovane reprezentacije Azije. Ako je reprezentacija u pitanju, Kinezi neće platiti toliko, slučajno znam neke relacije u tamošnjem fudbalu, svi ostali nacionalni timovi, oni sa naftnog istoka imaju veća imena od Piksija na klupi i niko nije u ovom trenutku blizu otkaza.

Što se igrača tiče oni će već naći način da se prilagode novom čoveku. Bilo da to bude stranac koji dolazi po poslednji ček karijere, bilo domaći dečko koji obećava ili neki klimoglavac kakve smo fabrički ugrađivali na klupu u poslednjih 30 godina, gazde u svlačionici se znaju.

I to se neće promeniti...