"Ne sam, Safete" (2)

Augzburg je grad koji se nalazi u nemačkoj saveznoj državi Bavarska. Grad je regionalni centar upravnog područja Švabija i nalazi se pedesetak kilometara zapadno od prestonice Bavarske Minhena. Augzburg je univerzitetski grad sa odlično očuvanim istorijskim jezgrom izgrađenim u baroknom stilu. Nakon Minhena i Nirnberga, Augzburg je sa nešto više od 300.000 stanovnika treći po veličini grad u saveznoj državi Bavarskoj. Takođe. Augzburg je posle Nojsa, Trira, Vormsa, Kelna i Ksantena jedan od najstarijih gradskih naseobina u Nemačkoj pošto je osnovan 15 godina pre Hrista od strane Rimljana kao Augusta Vindelikorum, a imenovan je po rimskom imperatoru Augustusu.

Augzburg je u periodu od 1276. do 1803. imao status slobodnog carskog grada u kojem su dominirale dve veoma moćne porodice Fuger i Velzer koje su u 16. veku bile alfa i omega evropskog bankarstva kao jedne od najbogatijih porodica u Evropi. Augzburg je iznedrio i izumitelja dizel motora Rudolfa Dizela, kompozitora Leopolda Mocarta (oca poznatijeg Volfganga Amadeusa), pesnika Bertolda Brehta, fudbalera Bernda Šustera…

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Dan drugi boravka bez valjane novinarske akreditacije u Nemačkoj ulio mi je dodatnu dozu nervoze zbog okolnosti koje jednostavno ne mogu da kontrolišem. Ustavši rano da napišem prvi dnevnik, dočekalo me je toliko željeno sunce, da sam shvatio pravo značenje one narodne mudrosti "čekam te kao ozebao sunce". Nemačka kao da namerno čini da uživate u malim stvarima kao što su kratke sunčane sekvence, čisto da se ne polakomite i da imate u vidu da se ništa ne podrazumeva. 

Čak ni sunčani dani.

Omiljeni deo dana mi je doručak koji je u smeštaju bio zaista odličan. Inače, sam hotel je ušuškan u nečemu što bih nazvao augzburškom ruralnijom verzijom niškog naselja Durlan. Pola sata nešto bržim hodom udaljen je od centra grada, dok je distanca do trening centra Rozenauštadion u kojem će trenirati reprezentacija Srbija nekih dvadesetak minuta hoda.
Valjalo je nedugo nakon doručka otići do centra grada kako bih obezbedio karticu sa internetom koji će mi umnogome olakšati rad, bez obzira na odličan internet u smeštaju, medija centru hotela Maksimilijan i trening centru "orlova" čija delegacija sama obezbeđuje sopstveni internet za sve predstavnike medija. Kako smo zakoračili ispred hotela, tako je počela sitna, dosadna kiša koja nas je pratila sve do obližnje autobuske stanice koja vodi do centra.

Kako automata za kupovinu karte nije bilo na našoj stanici, u autobus smo ušli bez kupljene karte. Naivno misleći da istu možemo uzeti kod vozača, međutim to nije bilo izvodljivo i pored sve moje želje da je kupim na engleskom koji vozač navodno ne zna, kasnije i ono nešto malo nemačkog koji natucujem.

"Genau, genau", sa osmehom je odgovorio istetovirani sredovečni šofer sa "šešeljevkom" (košuljom s kratkim rukavima). Naplašen od strane prakse organa gonjenja u otadžbini, očajnički sam pokušavao da pitam nekoga kako da kupim kartu. Ugledavši mladi par Nemaca, prišao sam im u polupraznom autobusu i ljubazno ih upitao da li znaju engleski kako bih nastavio komunikaciju.

"Nein, nein", s gađenjem mi je odgovorila devojka mojih godina (ili žena, da li ja to postajem mator?). Gađenje je bilo toliko autentično i jadno da sam pomislio da će me prijaviti nekome zbog karte. Setio sam se jedne scene sa velikim Draganom Nikolićem u "Pljački trećeg rajha", ne bih da nastavljam...

Prvi utisak o izgledu grada prilično je pozitivan. Staro gradsko jezgro je zaista odlično očuvano, vodi se računa o svim detaljima, a tu su i zgrade stare po nekoliko vekova. Da su Srbi pljačkali kao Germani tokom istorije, Niš bi bio srpski Augzburg. Atmosfera u samom gradu je relativno živa uzevši u obzir činjenicu da smo prošetali tokom radnog vremena. Sim karticu smo brzo završili kod Nemice koja je udata za Srbina, tako da je jedan važan proces prošao prilično lako i bez stresa. Pre konferencije za medije stigao sam da posetim i zvaničnu prodavnicu Augzburga koja na rasprodaji ima dresove i ostale memorabilije sa znakom bundesligaša po prilično povoljnim cenama.

Nakon konferencije i odrađenog posla, valjalo je krenuti ka Rozenauštadionu gde je održan javni trening reprezentacije Srbije. Zanimljivo zdanje koje podseća na manju verziju Olimpijskog stadiona u Berlinu nalazi se u parku Vitelzbaher koji svojim putanjama zbunjuje namernike.

Da Augzburžani ipak nisu nužno gadljivi na turiste koji znaju "samo" engleski, potvrdila je i nešto starija gospođa sa prelepim bliznakinjama mojih godina (vidite kako nisam stavio ni devojke, ni žene). Preda mnom su bile dve putanje, levo i desno odakle su ka meni išle njih tri. Primetio sam znatiželjne poglede prema meni, čoveku zbunjenom kao prase u Teheranu, pa me je pri povratku s leve na desnu stazu zaustavila starija gospođa i upitala na engleskom da li mi treba pomoć. Počela je da mi objašnjava putanju ka stadionu na sjajnom engleskom, ali ja sam se gubio u očima nemačkih bliznakinja koje su se stidljvio smeškale. Zahvalio sam im na svemu i prisetio se legendarnih reči sportskog komentatora Mladena Delića: "Ne sam, Safete!".

Uvek prati put estetike - lekcija naučena.

Pri odlasku na stadion upoznao sam zanimljvog momka Marka iz Augzburga čiju priču ste mogli da pročitate juče, da bismo se posle sjajnih scena na Rozenauu uputili ka hotelu. 

Skandalozno zvuči podatak da već dva puta večeram (jer ručati ljudski ne stižem) u najpoznatijem lancu prodavnica brze hrane na svetu. I to su poslednja dva puta da činim takvo svetogrđe.

Spremite se turski doneri, arapske šavarme i nemački bratvursti.