PIksi ostaje selektor - Zbog čega je amnezija naša najveća šansa?

Savez nema rešenje ili nema pare.

To su jedina logična objašnenja odluke da razapeti selektor koji je trebalo da posluži kao kišobran za neuspeh ostaje.

Sumnjam u ovo drugo. 

Naime, UEFA svoje potčinjene ili elegantnije rečeno saradnike, za podršku i svojevrsnu omertu bogato plaća. Oni obezbeđuju glasove, ujedinjeni u ćutanju na nezgodna pitanja i glasni u aklamaciji odluka iz Niona. 

Oduvek je tako, Artemio Franki je svojoj Italiji donosio domaćinstva velikih takmičenja, Lenart Johanson je pre bio predsednik skandinavskog bloka nego cele Evrope, o Platiniju sve najgore, naslednik Anhel Marija Viljar je hapšen zbog pronevere fondova. 

Nije da su baš Samarićani, Kvekeri ili kakvo bezazleni klub čitalaca Agate Kristi, ali umeju da zbrinu "svoje ljude". 

Dakle, savez ima novca.

A rešenje?

Kada su mediji pustili probne balone u vidu zvučnih imena, bilo etabliranih trenera, bilo onih što traže poslednji ček za ugodne penzionerske dane na kruzeru jasno je bilo da od toga nema ništa. 

Nije baš da je reprezentacija Srbije dobra prilika za brak. Neko veće ime bi trebalo u teoriji da privuče potencijal tima, šansa da sagradi nešto. Takav baja bi morao da nas vidi kao priliku da oživi karijeru. Ako se pogledamo u ogledalo, realnost će nas žestoko ošamariti, nismo ti, ne obećavamo na prvi pogled. Ni drugi...

Pokušavao sam da shvatim poentu Piksijevog izveštaja.

Stilski je loš, ali selektoru ne treba elegancija izraza, nije III-5 kod nemilosrdne profesorke maternjeg jezika. 

Dobrodošla bi mu mrvica, dobro, lažem, grudva logike.

Stojković je poređao ponos, karakter, lucidnost, napadačko opredeljenje,  maksimum, timski duh i stvorio papazjaniju lepih želja i smušenih opravdanja. Osim logike, pao je iz matematike (iscpljujuća sezona koja to nije, dovoljno je pogledati gde nastupaju srpski reprezentativci, koliko su trajali u Evropi i odigrali mečeva), hemije (one timske koja u istu epruvetu stavlja sjajnu atmosferu i kapitena koji ima nešto drugačije viđenje), statistike (selektorovi pojmovi o ofanzivi, dominaciji ne odgovaraju baš brojevima) i još nekoliko predmeta.

Da stvar bude gora, EP nije baš neka prestižna škola, niti posebno kvalitetno takmičenje, pre svega zbog broja učesnika, prohodnosti ka ozbiljnim stvarima i globalizacije. U ovakvom formatu slavi prosečnost i teško sakriva nameru da gotovo svako učestvuje. Motiv je naravno profit. U takvom društvu, Srbija je jedan od slabijih đaka. 

Jedino što je pozitivno je poruka da nema loženja na bezvrednu Ligu nacija i da je otklon od imperativa prilika da Stojković promeni tim. 

Spisak verovatno postoji. Ne reprezentativaca, već bivših "Orlova" koji će uz sve narečene komplimente o timskom duhu, dostojnom predstavljanju domovine biti prizemljeni. Oni prezreli, uvređeni, smoreni, nesnađeni zbog kojih je selektor u komentarima hodao po jajima su izgleda prošlost.

Šta je budućnost?

Ne vidim je jasno, biće da je zbog odsustva ružičastih cvikera, kratkovidosti kada su u pitanju čuveni srpski startovi od nule, ne baš prijatnog mirisa lažnog optimizma u nozdrvama.

Sa ovom dioptrijom, recimo da vidim kvalifikacije za Mundijal 2026. na koji ide samo pobednik grupe, dok od 16 ostalih u plej-ofu, odlaze samo još četiri tima. To sito je prilično gusto...

Amnezija je naša najbolja šansa...